Moderni gladijatori za milione voajera

Danas na „Pinku“ počinje rijaliti šou „Farma“, a sutra na B92 startuje treći serijal „Velikog brata“. Gledaoci će, takoreći, biti u sendviču dva svetski poznata rijaliti programa, koja će im u svojoj jesenjoj šemi ponuditi televizije sa nacionalnom pokrivenošću. Treći takmac u trci za rejting poene koji reklame znače, Radio-televizija Srbije moraće da se zadovolji fudbalskom Ligom šampiona i skupštinskim prenosima, ali i ovi poslednji sve češće prerastaju u svojevrstan rijaliti spektakl. Tome treba dodati i ambicije Televizije Foks da od oktobra pokrene novu sezonu „Survajvora“ (što u prevodu znači „preživeli“). Postaje jasno da svako ima svoje adute u ratu za gledanost i tržište TV reklama koje će ove godine verovatno biti „teško“ oko 70 miliona evra. Pa, ko preživi...

Rijaliti šou, ili realna televizija, kako Amerikanci kažu, svoje korene vuče iz koncepta „skrivene kamere“, nastale posle Drugog svetskog rata. Preteča ove forme bio je radijski „skriveni mikrofon“, koji je brzo postao veoma popularan u SAD. Rijaliti šou u obliku kakav danas poznajemo razvijen je najpre u zapadnim zemljama, ali je ubrzo publiku stekao širom sveta. Predstavljen kao šou bez scenarija, rijaliti je ipak sve, samo ne to. Menadžeri i urednici takvih programa dobro znaju tehnike i metode kojima se podstiče nekonvencionalno ponašanje kod učesnika radi podizanja atraktivnosti i gledanosti.

(/slika2)Ovakve predstave, fiktivni spektakli, i pored zamerki kritičara da „kvare omladinu“ i negativno utiču na psihu gledalaca, ipak su najkomercijalniji proizvodi i na našem medijskom tržištu, gde se obrću milioni evra. Pi-ar produkcijske kuće „Emoušn“ Marinela Kvapil objašnjava nam da ne mora da znači da će ono što je gledano u svetu biti isto tako uspešno i kod nas, pa se trude da rijaliti programe prilagode našem mentalitetu:

– „Emoušn“ se, bar je do sada tako bilo, bavi proizvodnjom licencnih rijaliti šou programa, koji su u svetu već postigli određeni uspeh, pa na osnovu toga i biramo programe koje ćemo proizvoditi u Srbiji i regionu. Sa RTS-om smo sarađivali kroz emisije „48 sati svadba“ i „Jednostavan život“, sa B92 smo radili na „Velikom bratu“, „Operaciji trijumf“ i kvizu „Uzmi ili ostavi“, dok na TV „Pink“ trenutno idu naši formati „Leteći start“, „Menjam ženu“, „Sve za ljubav“, a prethodno „Veliki brat VIP“. Mislimo da se uspešno bavimo proizvodnjom rijaliti šou-programa i da smo u tom smislu lideri u regionu. Prvi smo uspeli da rijaliti šou program iz Srbije izvezemo u Crnu Goru, BiH, Makedoniju i Hrvatsku, a planiramo da se proširimo i na slovenačko tržište.

Direktor programa Televizije Foks Dragan Nenadović, i pored uspeha koji je ova kuća postigla sa „Survajvorom“, ne spada u one koji su oduševljeni rijaliti programima.

– Prilično smo zadovoljni prvom sezonom „Survajvora“, posebno zato što je ovaj rijaliti poslednji ušao na tržište u Srbiji. U Americi je ovo već 19. sezona „Survajvora“, što radi kompanija „Njuzkorp“, čija smo i mi članica. Pozvani smo da učestvujemo, čime se smanjuju ukupni troškovi „Njuzkorpa“, putem ukrupnjavanja. Već posle prvih mesec dana prikazivanja imali smo porast gledanosti od 39,6 odsto, zbog čega automatski dolazi i do porasta prihoda od reklama – kaže nam Nenadović.

– Trend rijaliti šoua počeo je krajem devedesetih, kada je na televizijama došlo do određenog zasićenja zabavnim programima. Sve je počelo u Holandiji, Nemačkoj, Americi. Pokušali su da naprave iskorak, koji je na neki način bizaran. To je vrsta programa koju ja lično ne volim. To je egzibicionizam, kopanje po ljudskoj psihi, kada izlaze na svetlost dana najgore osobine koje čovek ima – napominje Nenadović.

Rijaliti šou programi osvojili su ceo region. Ako Srbija ne može da se poredi sa Nemačkom, gde je „Veliki brat“ dostizao i do 70 odsto gledanosti, kada ga je RTL emitovao po devet sati dnevno, možda je dobar pokazatelj susedna Hrvatska.

(/slika3)– U Hrvatskoj je pre tri godine finale „Velikog brata“ bilo gledanije od bilo koje utakmice hrvatske reprezentacije – napominje Nenadović.

Jedan od vodećih hrvatskih kulturologa Sanjin Dragojević, akademik i profesor Fakulteta političkih nauka u Zagrebu, potvrđuje za „Politiku“ da je gledanost ovih emisija u Hrvatskoj zaista velika:

– TV stanice, pre svega „Nova“, finansirale su pojavu takvih programa. Povećanje broja rijalitija izazvano je povećanjem broja njihovih gledalaca, što je pokazalo i američko iskustvo. Trenutno se u Hrvatskoj emituje „Farma“ i veoma je popularna, a čuo sam da ovaj šou kreće i u Srbiji. Jedan deo hrvatskih gledalaca uopšte ne gleda rijaliti šou emisije, smatrajući da je to komercijalizacija medija. U početku je bilo dosta rasprave o tome zašto mediji to emituju, bilo je i dosta protivnika takve forme. Danas su ove debate relativno retke, rijaliti su prihvaćeni kao jedna forma popularne kulture.

– Ta vrsta voajerizma poznata je u psihologiji. Ljude zanima kako drugi reaguju u određenoj situaciji i upravo taj voajerski tip osoba, koji čuči u najvećem delu nas, uslovljava da se gledaju rijaliti šou. Učesnici su privučeni nagradama i mogućnošću da postanu popularni u medijskom prostoru. Kao što postoji verska sklonost, tako postoji i sklonost ka popularnosti. Među samim učesnicima, najčešće se ne radi o najobrazovanijim, elitnim slojevima društva, ali ne može se generalizovati. I poznate ličnosti žele da učestvuju u takvim emisijama radi povećanja popularnosti i medijskog prisustva – objašnjava akademik Dragojević.

Filozof medija Divna Vuksanović, sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, objašnjava za naš list da je prva takva emisija bio „Veliki brat“ u Britaniji, koji je krajem prošlog veka dostigao veliku popularnost:

– To je samo deo koncepta rijaliti televizija. Godinama se verovalo da je direktan prenos jedino što televiziju razlikuje od drugih medija, naročito od filma. Ova invazija rijaliti šou-programa i formata u kojima se oni realizuju pokazuje da se televizija okreće nečemu što jeste direktan prenos, ali u osnovi liči na igranu strukturu. To se ne radi bez scenarija, on postoji, postoji koncept, ideja. Pitanje je samo koliko je taj scenario strukturisan, kolika je sloboda učesnika da glume sami sebe. On zadobija karakteristike fikcije, i realni šou je, zapravo, nadrealni šou. Imate iluziju da posmatrate sam život, a u pitanju je inscenacija. Uz to vam se još postavljaju zadaci, koji često nisu kreativni, ali služe tome da vi reagujete ekstremno. Praktično, zatvoreni ste u jedan zverinjak. To su moderne gladijatorske igre. Ja to ne bih drugačije nazvala. I onda publika pokaže palcem nadole i taj biva eliminisan. Jedino imperator, odnosno veliki brat, može da vas spase, da vas vrati u šou, bez obzira na mišljenje publike.

Voditeljka rijaliti programa „Trenutak istine“ televizije Pink Tanja Vojtehovski ne slaže se da je reč o fikciji. Ona ističe da su emisije toliko realistične, da i sama ponekad proživljava dramu zajedno sa svojim gostima:

– Svaka životna priča je drugačija. Iznenade me neke ličnosti koje, bez obzira na svu patnju koje su doživele, imaju snage da se dalje bore. Uostalom, svaki takmičar iznenađuje hrabrošću da se suoči sa svojim razmišljanjima i postupcima.

Tanja Vojtehovski podvlači da ima i teških trenutaka:

– Pre svega snimanje po četiri kandidata dnevno i tako četiri, pet dana u nedelji. Po ceo dan stojim, to je veliki fizički napor. Ali, i psihički, jer je neophodna dugotrajna koncentracija da bi se držao pod kontrolom i najsitniji detalj. Ne samo u komunikaciji sa takmičarom, već i sa njegovom porodicom. Mnogo se emocija tu uskovitla, pa ni ja ne mogu da ostanem hladna. Evo, recimo, priča jedne žene, koja će tek biti prikazana, i koja pripada onoj grupi koja samo želi da podeli svoju muku sa drugim, makar i nepoznatim ljudima, potpuno me ostavila bez daha. Danima sam na nju mislila i, priznajem, nekoliko puta sam se jedva suzdržala da ne zaplačem – otkriva Tanja Vojtehovski.

Napominjući da je ambijent takav da takmičari ne mogu da budu spontani, Divna Vuksanović dodaje da se radi o jednoj vrsti prostitucije:

– Taj ambijent ograničava. I fizički i psihološki. Vi iz svog identiteta izvlačite najekstremnije komponente da biste bili zanimljivi i ostali u igri. Senzacionalizma radi, taj scenario vas tera na ekstremno ponašanje. Mladima, u želji da brzo reše svoje probleme, jer učenje je dug put i ništa ne garantuje, pada na pamet da bi mogli svoju kreativnost, sposobnost i atraktivan izgled da unovče preko noći. Ne samo tako što će dobiti nagradu, već će postati poznati i steći neke privilegije. To je vrsta prostitucije, u jednom ambijentu u kome je prostitucija osnovno pravilo igre i važi za sve. Nemate izbor i naterani ste na tu prostituciju. Uvek se postavlja pitanje: da li je prostitutka ta koja je odgovorna, ili društvo u kome ne možete ni jedan svoj kvalitet da dovedete do realizacije, već jedino možete da unovčite svoje telo, mladost i neka svoja ponašanja? U ovom slučaju nije jedini motiv novac, tu su i nematerijalni faktori, odnosno mogućnost da postanete zvezda. Sećam se da je profesor Ratko Božović svojevremeno rekao da je rijaliti šou maskirana pornografija. Ali, tako se i pornografija devalvira, nekako se briše granica.

Dragan Nenadović potvrđuje Vuksanovićeve reči, ukazujući na neka svetska iskustva. Kod takmičara prepoznaje najpre želju za promocijom:

– Oni to pravdaju lovom na nagradu, ali je to, po meni, sigurno periferno. Tako se samo pravdaju za ono što su uradili, jer je jasno da su veoma male šanse da će pobediti. Srećom, naš „Survajvor“ se razlikuje od ostalih rijalitija, pre svega po okruženju u kom se dešava. U inostranstvu je drugačije. Tamo učestvuju homoseksualci, lezbijke, imate eksplicitne scene seksa. Prošle godine u nemačkom „Velikom bratu“ učestvovala je žena koja se bavi pornografijom, koja ima veštačke, naduvane grudi „broj 7“ i koja je sve vreme gola. Mogu i ovde da pokušaju da pomere te granice, ali imate Republičku radiodifuznu agenciju, koja ne dozvoljava takve stvari. Ili dozvoljava samo onima koji su privilegovani...

Da novac nije jedini motiv, smatra i voditeljka popularnog rijalitija Tanja Vojtehovski:

– Svi takmičari koji se pojavljuju u rijaliti šou-programima imaju određenu crtu egzibicionizma u sebi, ali ja ne vidim ništa loše u tome. To važi i za „Velikog brata“, „Menjam ženu“, „Preživljavanje“, pa i za emisiju „Sve za ljubav“, gde ljudi takođe svoje najintimnije stvari dele sa publikom, plaču... Novac je takođe motiv, mada smo imali i takvih slučajeva da je posredi osveta nekom članu porodice. Nemojte zaboraviti ni one ljude koji žele da dođu samo da bi ispričali svoju priču, jer im se toliko toga nagomilalo u životu. Jednostavno imaju potrebu da to pred svima kažu i tako olakšaju dušu. To je motiv snažniji i od želje da se zaradi novac.

Sanjin Dragojević ocenjuje da su rijaliti šou emisije forma potrošne kulture, koja nema znatnije vrednosti u smislu zahtevnijih, kulturološki poželjnih programa.

– Svoju vrednost potvrđuje isključivo u vezi s trenutnom gledanošću, a ne na duži rok. Iako liče na dokumentarne programe, ove emisije su u tom smislu disfunkcionalne, jer se radi o imitaciji života. Ljudi su postavljeni u veštačke okolnosti i tako se i ponašaju, pa se ne može reći da je to realan život. Na Zapadu su rijaliti šou-programi još ekstremniji nego kod nas. Treba znati da ih u Americi ima oko 200, da su veoma raznovrsni. Ovakva vrsta programa ima svoju publiku, to se i kod nas pokazalo, i zato je izvesno da ima i svoju budućnost. Da će ne samo opstati, već će se i sve više razvijati – predviđa Dragojević.

Bojan Bilbija

-----------------------------------------------------------

Milionski projekti

Predstavnici medija i produkcijskih kuća sa kojima smo razgovarali nisu bili voljni da saopšte podatke o zaradama i troškovima rijaliti programa. Kako nezvanično saznajemo, mada je ove informacije bilo teško proveriti iz više nezavisnih izvora, u svetu ovaj biznis donosi stotine miliona evra, dok je kod nas tržište mnogo skromnije. Recimo, najnoviji „Veliki brat“ na B92, koji će trajati 100 dana, prema saznanjima koja su nam bila dostupna, verovatno košta između 3,7 i 3,9 miliona evra. Dok je prethodni „VIP Veliki brat“, na „Pinku“, koštao nešto manje – oko 2,2 miliona. Prema istim, sasvim nezvaničnim podacima, „Operacija trijumf“ koštala je oko 4,5 miliona evra samo za Srbiju, a ceo projekat (za region) koštao je sedam miliona. Procena je da B92 nije vratila ni polovinu tog novca i da su zbog toga sada u krizi. Poređenja radi, fudbalska Liga šampiona koja će se prikazivati na RTS-u, po ovim neformalnim procenama, košta najmanje pet miliona evra za tri sezone.

Marinela Kvapil nije želela da govori na ovu temu:

– Ne bih mogla da vam pričam kolika je zarada. To nije moj posao, niti sam ovlašćena da dajem takve informacije, jer je to u domenu poslovne tajne.

Da li je „Emoušn“ imao gubitke, pogrešne procene u onome što su želeli?

– Ne, nije nam se desilo da promašimo ono što smo želeli. Naša strategija je bila da postanemo lideri u proizvodnji ove vrste TV formata, i to smo savršeno postigli.

Dragan Nenadović bio je tek nešto rečitiji:

– Koliko košta „Survajvor“, to je poslovna tajna Televizije Foks, ali mogu da kažem da se radi o milionima evra. Isto važi i za „Velikog brata“, „Farmu“ i druge.

-----------------------------------------------------------

Nadzor kao kazna

Filozof medija Divna Vuksanović upozorava i na poruke koje se šalju posredstvom rijaliti programa:

– Najnoviji serijal „Velikog brata“ reklamira se pod sloganom „Leba bez motike“. Oni su mogli taj slogan da lansiraju ironično, ali u suštini to jeste poruka: dovoljno je da postojim i da sebe dovodim u ekstremne situacije. To vam je kao jedna dobro plaćena zatvorska priča. Vi ste u izolaciji, lišeni slobode i mogućnosti da se autentično ponašate.

Marinela Kvapil odgovara da je to samo zabava:

– Ako ste pažljivije gledali tu reklamu, shvatili ste da je u pitanju sarkazam. Naravno da to nije naša poruka građanima Srbije. TV formati koje mi proizvodimo prvenstveno pružaju dobru zabavu. Neki od njih su ovakvi, neki onakvi, ali svi imaju univerzalne vrednosti, a to je da se u njima promoviše porodica, natalitet, a dali smo priliku nekim mladim ljudima da izgrade svoje muzičke karijere. Mislimo da pružamo jednu vrlo jasnu i vrlo lepu poruku gledaocima – napominje naša sagovornica.

Vuksanovićeva, međutim, smatra da u ovakvim sadržajima ima dosta neprimerene surovosti:

– Da biste imali atrakciju, vi ćete te ljude dovoditi u situacije koje su na granici humanosti. Ili sa one druge strane granice. A još ćete biti ironični i reći „hleba bez motike“. A taj hleb je vrlo teško zarađen, jer radite u uslovima koji su skoro zatvorski. Nadzirani ste 24 sata dnevno. Pa, dovoljno je samo to. Jer, Fuko kaže da je nadziranje ujedno i kažnjavanje. Ne treba vam druga sankcija.

-----------------------------------------------------------

Rijaliti skupština

– Videli ste tamo i političare, estradne zvezde. Da bi održali popularnost i dobili dodatne privilegije, koriste rijaliti šou da bi svoj imidž poboljšali. Oni pokušavaju da iskoriste medije, ne samo u klasičnim rijalitijima. Pogledajte skupštinu. Da li vam to sve više liči na rijaliti šou? Kakva je razlika? Granice između žanrova vrlo su fleksibilne. I, onda, likovi samo prelaze iz jednog žanra u drugi: iz tok-šou u rijaliti, odatle u skupštinu, pa u „Grand paradu“ i tako redom... To je bitka za medijski prostor i promociju sopstvenih (ne)vrednosti – smatra Divna Vuksanović.

-----------------------------------------------------------

Drška od metle

– Po svaku cenu se juri za gledanošću. Evo, na primer, imate poznatu emisiju na jednoj televiziji, koja liči na kviz, a ustvari je rijaliti šou. Jedno od pitanja, koje sam i ja čuo, bilo je: „Da li u seksualnim igrama sa vašom ženom koristite dršku od metle?“ A taj se program reprizira radnim danom u prepodnevnim satima, kada su i deca ispred televizora. Kada sam ja bio dete, pre podne sam gledao „Opstanak“ i Čika Jovu Zmaja. Svi se, kao, gade toga, a posle se ispostavi da taj kviz ima ogromnu gledanost – napominje direktor programa Foksa Dragan Nenadović.

-----------------------------------------------------------

Šamarčići

Tanja Vojtehovski kaže da nikad ne bi bila sa druge strane kamere u emisiji koju vodi:

– Nemam tu potrebu da svoje veoma intimne detalje delim sa javnošću.

Da li se i sama ponekad iznenadi, zaprepasti?

– Najneverovatnije mi je, mada sam negde u sebi to i znala, koliki je stepen porodičnog nasilja nad ženama. Sredina to toleriše i ne sagledava se kao veliki problem ovog društva. Strašno mi je kad te žene, koje su muževi tukli ili šamarali, kažu: „Pa, i meni je dugačak jezik“, „ni ja ne znam kad treba da stanem“, „nije me šamarao, možda je bio poneki šamarčić“... Pazite, šamarčić! To je strašno i uvek na to reagujem, mada kao domaćin emisije ne bi trebalo da izražavam svoj stav. Jednostavno, ne mogu da pređem preko toga.