Ponovo se kuće Srbi u Rudnicama

Kosovska Mitrovica – Bogdan Dašić (45) prvi je Srbin koji se u maju ove godine vratio u selo Rudnice nadomak Kline. Mesec dana kasnije stigli su njegova supruga Snežana i deca Srđan (13), Cveta (11) i Maja (10). „Nisam mogla da prepoznam dvorište, njive, plakala sam zajedno sa decom. Ali sve je lakše i podnosi se kada znaš da ćeš zanoćiti u svojoj kući. Teško nam je, jer od ono malo para koliko primamo, to Bogdan da za lekove. Ide na kontrolu u Beograd, jer mu je ugrađen pejsmejker”, priča Snežana dok se kraj nje mota njihovo troje dece.

Dašići su jedna od četiri porodice koja se u Rudnice vratila posle ravno 10 godina provedenih u izbeglištvu. Pored njih, u kuće sagrađene donacijom vlade Velike Britanije, stigle su i porodice Šiljković, Vulić i Božić, ukupno 20 ljudi. Nekada je tu živelo 120 Srba. Komšije su im Albanci, Aškalije, Egipćani, koji su tu živeli i ranije. Kuće koje su Srbima sagrađene mnogo su manje nego što su nekada bile njihove. Još su neomalterisane, a opremljene su najnužnijim nameštajem – krevetom, šporetom, frižiderom, poneka kuća ima televizor.

Dašići su bili u Kruševcu, a čeznuli su za danom kada će se vratiti na svoje. „Pre desetak godina, 17. juna, navrat-nanos izašli smo iz sela. Teško se živi u izgnanstvu. Jedva smo sastavljali kraj s krajem, a trebalo je i kiriju da plaćamo”, kaže Bogdan dok gleda ruševine dvospratne kuće u kojoj je do izbijanja sukoba živeo s ženom, decom, majkom i braćom. Majka mu je, kaže, od tuge umrla, a brat mu je, pretpostavlja, kidnapovan.

„Prvi put sam posle ’99. u selo kročio 2005. godine, u pratnji Kfora. Tu nadomak ove, sada porušene kuće, ugledao sam humku. Posumnjao sam da možda nije moj brat sahranjen. Pokušavao sam u nekoliko navrata da razgovaram sa strancima kako bismo grob otkopali. Jednom su to i pokušali, ali rekli su da tu ništa nema. Sam sam to učinio i naišao na kosti. Čekam rezultate DNK. Neću da verujem da mi je brat nestao, ali ako jeste biće mi lakše da mi kažu da je i kosti ostavio na svojoj zemlji”, dodaje Bogdan.

On je nekada radio kao vozač u preduzeću „Miruša” u Klini, a sada cela porodica živi od 8.000 dinara socijalne pomoći koju dobijaju iz Srbije. Pored troje dece porodice Dašić u selu je još samo jedno dete. Učenici su sedmog, petog i četvrtog razreda, a idu u školu u selo Biča, udaljeno 20 kilometara. Tamo i nazad svaki dan ih vozi nastavnik iz te škole. Kažu da vole da idu u školu. Tamo se druže, ima više dece. Nedostaju im sveske, a voleli bi da dobiju kompjuter. „Kada je lepo igramo lopte, a s prvim mrakom pošto napišemo zadatke, gledamo televiziju. Rano legnemo”, priča crnooki Srđan, učenik sedmog razreda.

Iz ovog sela kod lekara se ide u Osojane, a po brašno, so i hleb u Kosovsku Mitrovicu. Pričaju da su im najbliži Srbi monahinje iz manastira Budisavci, koji se nalazi na oko 2,5 kilometra od sela.

Tek nasutim putem prolazimo kroz selo, i sa leve i sa desne strane mogu se videti porušene srpske kuće. Srbi koji su se vratili kažu da za sada nemaju problema s komšijama. Čak su dolazili i na kafu. Na izlazu iz sela, u osami je novosagrađena kuća Blagoja Šiljkovića. Živi sam. Bolestan je, a deset godina je proveo „tamo u Vinči, kod Beograda”.

„Vidi, dete, šta sam dočekao. Nekada sam bio drugi gazda u celoj opštini Klina. Ovde u ovoj porušenoj kući, koja je imala 140 kvadrata živelo je nas dvadeset petoro. Nas puno, ali glas se nije čuo. I tako sve do rata. Imao sam trideset dva grla goveda, šest svinja, više od trideset košnica sa pčelama, a da ne pričam da su mi ambari bili puni, letinu smo jedva skupljali. Svi su ovde bili vredni i radni. Ali pokosi nas ovaj prokleti rat”, priča Blagoje, kojem je 79. godina.

Srbi kažu da su uplašeni glasinama da će Beograd da ukine socijalnu pomoć od koje žive. Uzdaju se u Rasima Ljajića, ministra za socijalna pitanja, da će im „okrenuti glave”. Povratnike u Rudnicama su do sada posetili samo Albanci, srpski predstavnici koji participiraju u kosovskim vlastima i pripadnici Kfora i policije. Izlazimo iz sela dok za nama tandrču konjske zaprege, a za njima trče vesela albanska deca.

Biljana Radomirović