Srpska inkvizicija

„Tim gore po činjenice!“ – odbrusio je Staljin nekome ko se bio osmelio da mu kaže kako njegove odluke nisu u saglasnosti sa činjenicama.

Šest i po decenija posle ulaska Crvene armije u Beograd, a time i ratne pobede jugoslovenskih komunista, pet i po decenija od Staljinove smrti, skoro trideset godina od Titovog odlaska i blizu dve decenije od nestanka Sovjetskog Saveza, Crvene armije i Jugoslavije, za mnoge u Srbiji, pa i njenog glavnog akademika, „oca nacije“, i danas je 1944. godina. Za njih je živo sve čega više nema i nepromenljivo sve što su promenile oslobođene istine i činjenice.

Da su im nekadašnje godine i ondašnja sila, oni bi – javno govore – opet ubijali četnike. Opet bi po Srbiji, nakon njenog oslobođenja od okupatora, sejali masovne i tajne grobnice, likvidirali i na stub izdaje prikivali svoje susede i rodbinu, bez razloga i suđenja. Kad bi i sudili, sudili bi kao Draži. Ponovo bi otimali tuđe i useljavali se u kuće svojih žrtava.

Ta postojana mržnja i autistička svest, neprijemčiva za svaku činjenicu, nadmašuje i samu nekadašnju inkviziciju. Danas nema u rimskoj crkvi nikoga ko će reći da je trebalo spaljivati veštice i Đordana Bruna, da su Galilej i Kopernik bili jeretici, da je trebalo išibati Prinelija, na muke stavljati Kampanelu, anatemisati Harveja, Paskala i Montenja, da je trebalo iz Firence, kao satanu, proterati Dantea Aligijerija! Makar i sa ogromnim zakašnjenjem, žrtve inkvizicije su rehabilitovane. Po slomu komunizma, čak su i u Rusiji rehabilitovani i, uz najveće državne i religijske počasti, sahranjeni poslednji Romanovi.

Srpska ideološka inkvizicija, pa da poživi još i hiljadu godina, ne bi priznala nijednu grešku, nijednu nepravdu i ne bi rehabilitovala nijednu svoju žrtvu. Zbog toga su ti nesrećnici, koje samo razjaruju činjenice, u nadležnosti struke kojoj je ime psihopatologija. Zbog toga je i uzaludno objašnjavati njima da je, u doba Drugog svetskog rata, patriota i antifašista mogao biti i neko ko je, istovremeno, bio i antikomunista. Kao Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO) i njen komandant Dragoljub – Draža Mihailović. Odbio je da prizna kapitulaciju tadašnje armije Kraljevine Jugoslavije, prvi u okupiranoj Evropi podigao ustanak protiv Hitlera, u Berlinu (sve vreme rata) označavan za najvećeg neprijatelja na Balkanu, bio ministar vojni vlade koja je izbegla u London, a ne u Berlin, odlikovali ga De Gol, Montgomeri i američki predsednik Truman. Na čemu počiva komunistička presuda da je on bio „srpski Pavelić“, a njegova antihitlerovska gerila „srpske ustaše“?! Šta bi sve radili Hrvati da je Mihailović bio Hrvat? Ceo svet bi znao za njihove dve antihitlerovske gerile, Titovu i Dražinu. Istorijski pametan narod. A mi?

Umesto čestitki, niške sudije izložene su kanonadi osuda zbog rehabilitacije Dragiše Cvetkovića, predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije, koji je, zamislite taj zločin, 25. marta 1941, u Beču, sa Ribentropom, šefom Hitlerove diplomatije, potpisao protokol (a ne pakt) po kome se obavezao da ćemo biti neutralni u svetskom sukobu velikih, a firer se obavezao da će poštovati naš državni integritet i suverenitet. Tim potpisom Dragiša je nas, slobodoljubive, proizveo u nacističke sluge – grmi srpska komunistička inkvizicija. A šta ćemo, drugovi, sa onim paktom Hitler–Staljin, potpisanim 1939. godine? Šta ćemo sa istinom da je Drugi svetski rat počeo Hitlerovim upadom u Poljsku, sa zapada, i Staljinovim prodorom u Poljsku, sa istoka? Šta ćemo sa Minhenskim sporazumom 1937, kada su Britanija i Francuska odobrile Hitlerovu aneksiju čeških Sudeta i okupaciju te države? Znači li to da su Staljin, Čerčil i De Gol bili Hitlerovi saveznici u Drugom svetskom ratu?

Pred kakvim izborom su bili knez Pavle Karađorđević i Dragiša Cvetković 25. marta 1941? Da pokušaju da spasu vrhovno dobro: svoju državu i živote njenih građana. Ili da izgube oboje. Izabrali su prvo, a znali su da i Hitler i oni blefiraju i kupuju vreme. Zbog sećanja na Srpsku vojsku iz Prvog rata, firer je precenjivao snagu jugoslovenske vojske, pa se klonio rizika sukoba sa njom, u situaciji kad je pala u vodu invazija Britanije, a on se spremao da udari na Ruse. Knez Pavle i Dragiša Cvetković planiraju da raskinu sporazum „kad bude vreme“, kad Hitler zaglavi u Rusiji, a Britanci, uz pomoć Amerikanaca, koji neće ostati neutralni, krenu u kontraudar. Tada bi i naša vojska objavila rat Silama osovine i ponovila podvig iz 1918. godine. Šta je izdajničko i fašističko u ovoj strategiji? Samo to da ne bi bilo Ante Pavelića, genocida nad Srbima i pobede komunista u Jugoslaviji. Samo to, ali srpska komunistička inkvizicija je i razdražena baš zbog toga. Oni nikada ne bi došli na vlast, a briga ih za ustaški genocid nad Srbima i komunistički ideološki genocid, opet uglavnom nad Srbima, posle 20. oktobra 1944. godine.

Rehabilitacije onih koji su bili za naciju, državu i slobodu, biće nepotpune ako ne obuhvate i osude onih čiji su ciljevi bili suprotni i ostvarivani zločinima.

Predsednik Srpskog pokreta obnove