Nemir reči me je uveo u poeziju

Poljska pesnikinja Eva Lipska (1945, Krakov) ovogodišnji je dobitnik nagrade „Zlatni ključ” Smederevske pesničke jeseni. Priznanje jednoj od najpoznatijih evropskih pesnikinja biće uručeno danas, u Smederevu.

Eva Lipska je pored poezije kojoj se posvetila pisala i prozu i drame, tekstove za krakovski kabare „Podrum kod ovnova” i tekstove za rok bendove. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu. Bez obzira na to veoma je prevođena na sve poznatije jezike. Čest je gost najpoznatijih pesničkih festivala. Dobitnik je najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Poslednjih godina ozbiljan je kandidat za Nobelovu nagradu.

Znamo da si studirala i završila Likovnu akademiju u Krakovu. Kada si u sebi osetila pesnika? Znamo i da je poezija istovremeno slikarstvo i muzika, jer si pisala tekstove za rok i pop sastave i za kabaretsku muziku. Tvoja biografija ne spada u tipične...

U ranoj mladosti bila sam suočena s ekstremnom situacijom koja je uticala na celokupan moj život. Pozitivno uticala, moram da dodam. Bolest me je naučila distanciranju od života, istorije, prolaznosti. Osim toga, uvek sam volela da se krećem vlastitim putevima, nikada u grupi, ni u okviru političke organizacije. Čitala sam „Sartra i telefonske imenike”, kao što sam napisala u jednoj od mojih prvih pesama naslovljenoj sa „Mi”. Interesovalo me je koliko smo autori vlastitih ostvarenja i koje su nam mogućnosti izbora. Kod Sartra mi se dopadala „ontološka strategija”, pokušavala sam da razumem pojam bića, postojanja, vremena. Činilo mi se da ću tako izraziti svoje sumnje u slikarstvu, međutim „nemir reči” pružio mi je veće mogućnosti. U mladosti sam pisala i tekstove za pesmice, jer volim pevanu poeziju. Poslednjih godina ljubitelj sam klasične muzike i najradije bih stanovala u nekoj koncertnoj sali.

Pesnici tvoje generacije, kasnije nazvani „novi talas”, pokušavali su da stvaraju novi jezik. Jezik tvoje poezije razlikovao se od njihovog jezika. Ti nisi napadala poeziju starije generacije, generacije očeva, kao što su to činili tvoji vršnjaci Zagajevski i Kornhauzer?

Istoriji sam prilazila s nepoverenjem, bojala sam se manipulacije i ideologizacije. Bilo je to vreme kada sam se družila sa starijim kolegama koje je ranila mistifikatorska i deformatorska ideologija, zavela utopija. Lično sam imala problema s cenzurom, tako da je jedna moja knjiga objavljena u samizdatu. O mojim tadašnjim stihovima kritičar Rišard Matuševski je napisao da prikazuju proces „postepenog prilagođavanja psihičkim stanjima koja uslovljavaju osećanje tragizma čovekovog postojanja”.

Nisi pisala angažovanu poeziju. Pre svega si se bavila svojim mikrokosmosom,  u kome je dominiralo „ja”.  Da bi lagano prelazila na „mi”, „oni”. O tomesvedoče tvoje poslednje zbirke. Sačuvala si istovremeno svoj „imažizam”. Izgradila si svoj veoma prepoznatljiv stil i zahvaljujući tome si prevođena i poznata i van granica Poljske.

Teško mi je to da komentarišem. Iznenađuje me činjenica da su moje pesme prevođene na više desetina jezika i da mi je objavljeno više od trideset izbora iz poezije u inostranstvu.

U skladu s proširivanjem problematike svoje poezije,menjaš i funkciju dijaloga sa svetom. Ponekad se čini da se „filozofirajući” sporiš oko različitih tema, posebno povezanih sa savremenom naukom, kao na primer u poslednjoj zbirci „Njutnova pomorandža”. Da li se na taj način trudiš da stvoriš vlastiti sud o tim temama, da mikrokosmos pretvoriš u makrokosmos?

S jedne strane sam dete civilizacije i raduju me tehničke novine, naučna otkrića, putovanja u kosmos, a s druge strane odbija me sva ta „kulturna industrija”, kako bi rekao Teodor Adorno, toliki medijski bofl i banalnost. Rečju, živimo u vremenu otrcanih fraza. Zbog toga sve češće koristim živopisne strane usamljenosti, turista sam transcendentnih putovanja.

Da li je izvor tvog osobitog humora, koji je ispunjen apsurdnim viđenjem sveta i koji ne dopušta pojednostavljivanje stvarnosti, novitip dijaloga? Bez preterivanja, moglo bi se reći da si majstor izazivanja suprotnih reakcija, kao što su smeh i suze, zabava i očajanje...

Humor mi dopušta da mirno podnosim neugodne situacije u životu. Brani me od sveta, on je moj „privatni zaštitnik”. Ponekad zajedno pišemo pesme...

Na kraju, možeš li da nam objasniš u čemu je razlika u recepciji tvoje poezije u raznim zemljama? Nedavno si predstavljala Poljsku na Festivalu poezije u Parizu... Kako Francuzi primaju tvoje osećanje humora i ironije?

Ne samo u Francuskoj. Ostali su mi u veoma lepom sećanju poslednji susreti, recimo, u Izraelu, gde je objavljeno nekoliko mojih knjiga, pa u Danskoj, Holandiji... U Parizu me je uzbudio susret u „Klubu pesnikinja” u koji je došla omladina koja je do tri ujutru recitovala stihove francuskih pesnika. U Poljskoj bi to bilo nemoguće.

Čime objašnjavaš veliko interesovanje za tvoju poeziju u Srbiji,  da li činjenicom da si u celosti prevedena, zahvaljujući čemu si dobila i našu najznačajniju pesničku nagradu, „Zlatni ključ Smedereva”?

„Zlatni ključ Smedereva” je za mene jedna od najpočasnijih nagrada. Zahvaljujem svima koji su doneli takvu odluku. Radujem se što ponovo imam prilike da dođem u Srbiju gde ću sresti svoje prijatelje, čitaoce, posetiti mesta koja sam zavolela. Uvek mi je bila bliska vaša književnost, još u mladosti sam čitala knjige Ive Andrića koji je, između ostalog, uoči Prvog svetskog rata studirao u Krakovu, a 1964. dobio je zvanje doctor honoris causa Jagelonskog univerziteta. Čitala sam i Miloša Crnjanskog, Vaska Popu, Stevana Raičkovića... Nedavno je u Poljskoj, u izdavačkoj kući „Čarne”, objavljena knjiga „Ekaterini” Marije Knežević, vaše izvrsne pesnikinje, esejistkinje i prozaistkinje. Mlade poljske pesnike interesuje mlada srpska književnost. U današnje vreme ta komunikacija se uspostavlja mnogo brže i lakše. Zahvaljujući tim dobronamernim energijama i zahvaljujući tebi, Biserka, dobitnice nagrade Transatlantik koja se dodeljuje najistaknutijem popularizatoru poljske književnosti u inostranstvu, a koju si ove godine primila u Krakovu, moja poezija je čitana u Srbiji.