Slavlje najveće „torcide” na svetu

Od našeg specijalnog izveštača

Rio de Žaneiro – U jednoj od najnervoznijih utakmica koje sam ikada preživljavao, Flamengo je pobedio Gremio sa 2:1 i šestom titulom šampiona Brazila izjednačio rekord Sao Paula, nesavladivog prethodne tri godine. Na kraju, setio sam se reči pisca Nelsona Rodrigesa, koji je pred odlučujuće mečeve govorio: „Rezultat je zapisan još pre šest miliona godina”...

Flamengo ima neprocenjivo nasledstvo. Nije ono materijalne prirode, jer je to siromašan klub, s mnogo dugova, nesposoban da konkuriše organizacionoj i ekonomskoj moći evropskih timova. Stvarno nasledstvo Flamenga čini oko 35 miliona navijača. Oni su verovatno plod mnogih dobrih timova i mnogih vrhunskih igrača tokom gotovo stoleća fudbalskih takmičenja. Ili je najbolje objašnjenje duboka „empatija” Flamenga sa dušom Brazila, tačnije sa dušom Rija, „prestonice svih Brazilaca”.

Ta veličina Flamenga otežala je noge naših igrača. Masa je 17 godina čekala šestu titulu, a ulog, odslikan u kricima gomile, bio je izgleda prevelik za neiskusne igrače. U stvari, niko od naših igrača, čak ni Petković, ni deceniju mlađi Adrijano, nije još bio šampion Brazila...

Na prepunoj Marakani, protiv Gremija bez bilo kakvog cilja u šampionatu, sve je trebalo da bude u korist Flamenga. Ali, na terenu, igrači su delovali letargično. Gremio je rano poveo, tako što su bekovi Flamenga čekali golmana Bruna, a on njih, dok su primali gol. Tada sam se setio svih „Marakanaca”, tragičnih poraza na ovom stadionu, a bilo ih je mnogo posle onog u finalu Svetskog prvenstva 1950.

Kako je došlo do preokreta? Dok je odbrana čvrsto držala Adrijana i Petkovića, izjednačenje nisu doneli napadači, nego rezervni bek David, neiskusna zamena za Alvara. Petković je izveo korner s desne strane, Adrijano je spustio loptu, a David postigao najznačajniji gol u svojoj kratkoj karijeri.

Posle srećnih 1:1, igra se donekle popravila u drugom poluvremenu, ali uoči 69. minuta pao sam u očajanje, jer je iscrpljeni Petković čekao da ga zameni Čileanac Fijero. U tom trenutku, Flamengo je dobio priliku za korner s leve strane, odakle je Petković postigao svojih osam golova direktno iz kornera. Neka proba, možda nas spase devetim... I dok je Fijero čekao kraj aut-linije, Pet je skupljao poslednju snagu. Nije postigao „olimpijski gol”, ali je loptu kao rukom poslao na glavu još jednog beka, Ronalda Angelima, koji je poleteo kao anđeo (on nije toliko visok!) i postigao nemogući gol. Nisam mogao da verujem očima, teško mi je da poverujem i sada!

Ne znam za drugo objašnjenje osim reči – sudbina. U finalu šampionata države Rio de Žaneiro, 1978, pet minuta pre kraja rezultat je bio 0:0 i Vasko bi još jednom pretekao Flamengo. Bio je korner, Ziko je smestio loptu pravo na glavu beka Rondinelija i mi smo postali šampioni. Posle 31 godine, Flamengo više nema Zika, ali ima „gringa” Petkovića, „najvoljenijeg stranca u Brazilu” ili najvećeg Brazilca među Srbima, i mi smo opet šampioni, na isti neverovatni način.

Sudbina? Možda je bolja vaša reč „zvezda”. U Brazilu se za blagoslovene ljude kaže da imaju svoju zvezdu. Možda i Pet, kao Ziko, ima svoju zvezdu, „crveno-crnu”. Ali, svoju zvezdu ima i trener Andrade, koji je vratio Petkovića u 37. godini. Tvorac šeste titule Flamenga nekad je nosio broj šest, sa Zikom u onom sjajnom timu 80-ih, postigao je šesti gol protiv Botafoga za čuvenih 6:0 i jedini ima šest titula prvaka Brazila: četiri kao igrač Flamenga, jednu kao igrač Vaska i jednu kao trener Flamenga. Možda sudbina ipak postoji?