Nuklearne igrarije

Prošlo je već osam dana od isteka važenja rusko-američkog nuklearnog dogovora START 1. Uprkos katastrofičnim teorijama, neiscrpnom izvoru za scenarija visokobudžetnih filmova, svetska kataklizma se nije desila, a po svemu sudeći i neće uskoro. „Igranje” nuklearnim arsenalima odavno je preraslo u ozbiljan posao. Doba „hladnog rata” i emocija je skoro dve decenije iza nas, a broj potencijalnih kandidata za neki budući nuklearni sukob je vremenom u znatnoj meri narastao. A i dalje raste. To ceo problem donekle relativizuje.

Podsetimo, START 1 je dogovor o kontroli i smanjenju nuklearnog naoružanja koji su 31. jula 1991. potpisali tadašnji Sovjetski Savez i SAD. Na snagu je stupio 5. decembra 1994. Ovim dogovorom ograničen je broj nuklearnih bojevih glava na 6.000 sa obe strane, ustanovljena je kontrola... Ali, geopolitička situacija u svetu, a posebno u Evropi je od 1991. promenjena iz temelja. Sovjetski Savez je usahnuo, dezintegrisao se, umesto njega, kao naslednica, pojavila se novoprobuđena Rusija, ne manje sklona imperijalnim ambicijama. Na drugoj strani, SAD su stavile pod svoju šapu, a preko evropske vojne ispostave – NATO – skoro sve bivše socijalističke (a i poneke sovjetske) države sa Starog kontinenta, i ušančile se na samom ruskom pragu.

Ono što je i posle 18 godina ostalo isto jeste zebnja običnih ljudi da bi stvari mogle da krenu i lošijim, nekontrolisanim tokom. U tom smislu START 1, kakav god da je bio, ulivao je barem trunku optimizma. Upravo stoga, produženje njegovog dejstva nije puka formalnost. Nema, dakle, sumnje da će Vašington i Moskva naći zajednički jezik za oživljavanje START-a. Popustiće malo jedni, malo drugi... Uostalom, to je pitanje koje zadire i u unutrašnjepolitičku sferu u obe zemlje, i samim tim tera njihove lidere da se čuvaju ishitrenih odluka.

Pored produženja važnosti dogovora START 1, pregovarači dve velike sile će morati da se dotaknu još jedne teme: tajnih skladišta atomskih bojevih glava u Evropi. Nije reč o skladištima u Francuskoj ili Velikoj Britaniji kao već uspostavljenim nuklearnim silama. Ovde se radi o projektilima koji se čuvaju u vazduhoplovnim bazama u – Italiji, Belgiji, Holandiji i Nemačkoj. Dakle, zemljama koje ne spadaju u vojne nuklearne sile.

Kako piše Eben Harel, novinar američkog časopisa „Tajm”, čuvanje ovog oružja „više je nego anahronizam ili istorijska nastranost” i predstavlja otvoreno kršenje Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja koji je, od dana kada je usaglašen (1. jul 1968) do danas, potpisalo 189 država, uključujući i pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN (SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija i Francuska). Samo u Nemačkoj, navodi Harel, nuklearni arsenal je 13 puta moćniji od bombe bačene na Hirošimu. U opticaju je i podatak da se radi o čak 200 ovakvih bojevih glava.

Broj zemalja koje ovako „ispod žita” postaju nuklearne sile verovatno je veći i sigurno se proteže na američke saveznike i na drugim kontinentima. Prema sporazumu NATO pomenute bombe tehnički pripadaju Amerikancima. Ali u slučaju oružanih konflikta mogu biti stavljene pod kontrolu vazduhoplovnih snaga države u kojoj su uskladištene.

Pitanje je da li su te države ovakvu „blagodet” na sebe preuzele sopstvenom voljom, ili su im ubistveni arsenali nametnuti samom činjenicom da pripadaju vojnom savezništvu sa SAD. Svojevremeno je i Grčka bila u krugu ovakvih „nuklearnih sila” ali je opasnog tereta uspela da se otrese kupovinom borbenih aviona koji nisu modifikovani da nose nuklearne bombe. Danas, broj žitelja Italije, Belgije, Holandije i Nemačke koji se protive „čuvanju” američkog ubojitog arsenala odavno premašuje 70 procenata.