Nisam video slike od kojih sam mogao da se obogatim

Mnogo lepih žena i bezbroj velikih događaja našlo se u objektivu poznatog fotoreportera Nikole Pavićevića Stenlija koji danas puni 90 godina, ali snimke od kojih je mogao da se obogati, nikada nije video! Petog februara 1958, na revanšu četvrtfinala Kupa šampiona Crvena zvezda – Mančester junajted 3:3 (prvi meč 1:2), jedini je slikao gostujući tim u svlačionici stadiona JNA koji mu je bio „druga kuća”. Kad se nekoliko časova kasnije avion s Bezbijevim „bebama” srušio u Minhenu, Stenlijeve fotografije postale su neobično važne…

– Oba filma na kojima su bile slike Mančesterovih igrača iz svlačionica dao sam Gavri iz direkcije za informacije i nikada ih više nisam video. I sad se sećam šta sam sve tada slikao u Partizanovoj svlačionici. Uspeo sam da uhvatim u hodniku i Bobija Čarltona s mrežom u kojoj je bilo desetak lopti. Poneo sam više filmova i blic jer je bio dogovor da uveče odem na proslavu prvog rođendana sina Tome Kaloperovića. Ko zna gde su završili moji filmovi i kolike su pare bile u igri – pita se i danas Nikola Pavićević, čije je „viđenje” Tršćanske krize 1953. godine obišlo svet.

(/slika2)S 13 godina u Podgorici je počeo da uči tipografiju, a istog leta (1932) porodica se preselila kod njegovog strica u Peć u kome je prvi put uzeo fotoaparat u ruke. Tri godine kasnije došao je u Beograd i počeo da „slaže slova” u štampariji „Privrede”. Kad je trebalo da bira između dva zanata, opredelio se za fotografiju jer „nije hteo da guta olovo”. Puč od 27. marta 1941. je dočekao kao vojnik na Banjici, a Aprilski rat u šumama oko prestonice kao mitraljeski nišandžija.

(/slika3)– Odmah je bilo jasno da je u pitanju izdaja. Oružje pobacano, tamo gde je trebalo da budu granate bio je pesak… – seća se Stenli.

Čim je Beograd oslobođen počeo je da radi kao fotoreporter u „Narodnoj armiji” u kojoj je kasnije bio i urednik fotografije. Kako kaže, nema karaule u kojoj nije bio. Ubrzo je dobio i poziv da bude Titov lični fotograf.

– Za to me je predložio Tića Stanojević, ali sam ga ubedio da to nije za mene – svaki amater bi mogao da slika rukovanja. Ali, ipak sam često imao priliku da slikam Tita koji je jedini zapazio da imam običaj da „žvaćem usnu” dok slikam, što mi je jednom prilikom i rekao.

Uz Partizan je od osnivanja.Omiljeni fudbaler mu je Stjepan Bobek koga je, kako s ponosom ističe, upoznao s njegovom suprugom Olgom.

– Kao veliki „partizanovac” nikada nisam slikao kao Zvezda daje gol, jer sam uvek stajao iza njenog gola.Jedini put sam bio iza Partizanovog gola na nekoj kup utakmici u Banjaluci kad je branio Zalad i to samo jedno poluvreme.

Kad govori o svojim najlepšim uspomenama sa sportskih borilišta (slikao je gotovo sve sportove, pa tako i zimske) nema dilemu šta je iznad svega:

Sačuvano u Zvezdinoj monografiji: poslednja slika Bezbijevih beba

– Najlepše je bilo kad je Zvezda popila sedam „komada” od Partizana…

Nikola Pavićević Stenli i danas ide pešice na 12. sprat kod prijatelja u „Sportskom žurnalu” s predahom na pola puta u „Politici”. Sa svojom literarnom dušom je sušta suprotnost onima koje nikada nije mogao da razume, „namrštenima i sa zmijom u džepu”. Po njegovoj definiciji, a to je možda i recept za dugovečnost, „život je zezanje”…

Aleksandar Miletić