Redovna uplate doprinosa – jedina garancija

Stabilni izvori prihoda koji će omogućiti redovnu isplatu penzija za 1,6 miliona najstarijih u Srbiji moraju da budu obezbeđeni naplatom doprinosa. To znači da jedinu stabilnost za penzijski sistem može da obezbedi rast zaposlenosti, a u međuvremenu će penzioneri morati da prate ekonomsku sudbinu Srbije, kaže u razgovoru za „Politiku” Gordana Matković, direktor Studije socijalne politike u Centru za liberalno demokratske studije.

U kom pravcu bi trebalo da ide najavljena reforma penzijskog sistema, posebno ako se zna da se 35 do 40 odsto para u ovom času izdvaja iz budžeta za isplatu prinadležnosti?

Važnije pitanje je koliki su ukupni izdaci nego odakle se pune, iz budžeta ili iz penzijskog fonda. Srbija se opredelila za relativno niske stope doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje pa samim tim i da deo penzijskog računa pokriva iz budžeta. Ako kao pokazatelj analiziramo udeo izdataka za isplatu neto penzija u bruto-društvenom proizvodu on je negde oko proseka Evropske unije, među višima kada se poredi sa zemljama u tranziciji, a među nižima u poređenju sa razvijenim zemljama.

U reformi moraju biti dominantna dva aspekta. Najpre na prihodnoj strani, kako bi se jačom kontrolom obezbedila veća uplata doprinosa, ali i na rashodnoj i to u onim segmentima gde još ima prostora za promenu sistema.

Na šta u najavljenoj reformi treba posebno obratiti pažnju, kako se već ne bi diralo u stečena prava penzionera?

Na kratak rok trebalo bi se usredsrediti na promenu u delu beneficiranih prava, uključujući i adekvatnu visinu doprinosa, minimalnu starosnu granicu za sticanje penzije, kao i na poljoprivredne penzionera. Svakako se otvaraju i pitanja vezana za vojne penzionere, njihova prava i konsolidaciju vojnog penzijskog fonda s državnim fondom.

Predstoji novo restrukturisanje javnih preduzeća, a samim tim i veliki broj njih koji će biti proglašeni tehnološkim viškom i otići na biro. Kako za njih sutra obezbediti penzije?

Osnovno pitanje je kako može da se obezbedi produktivno zapošljavanje „tehnoloških viškova”.

Kako vidite efikasniji način naplate doprinosa?

Jedan od koraka je izgradnja centralnog registra, koji bi trebalo da startuje sledeće godine. Zahvaljujući tome bi i država i pojedinci imali bolji uvid u domen uplate doprinosa, a samim tim i mogućnost reagovanja. Dodatno bi bilo važno i da se bolje povežu različiti kontrolni mehanizmi države radi smanjenja sive ekonomije.

Postojale su ideja da se renta od gradskog građevinskog zemljišta iskoristi za punjenje kase, kao i da se deo akcija javnih preduzeća do 30 odsto prenese na penzijski fond kako bi ga on plasira na berzi. Međutim, ni od toga nije bilo ništa?

To je u osnovi pitanje kapitalizacije penzijskog fonda i mogućih izvora prihoda za formiranje tog kapitala. Prilikom razmatranja same ideje kapitalizacije penzijskog fonda relevantni su odgovori na najmanje dva pitanja. Prvo, da li država može da obezbedi izuzetno kvalitetnu menadžersku strukturu ovakvog fonda i takve uslove poslovanja koji bi garantovali da se politika ne meša u odluke o investiranju.

Drugo važno pitanje je utvrđivanje izvora, odnosno obezbeđenje dovoljnog inicijalnog kapitala. Meni se čini da je čak kasno da se u tom smislu i opredeljujemo i da je takva odluka trebalo da se donese kada su postojali potencijalno veći izvori za kapitalizaciju, na početku procesa privatizacije, pre podele besplatnih akcija građanima.

Da li bi imovina fonda mogla na neki način da se kapitalizuje budući da je veliki deo te imovine sagrađen penzionerskim dinarom?

Prema pravnim tumačenjima koja su meni bila na raspolaganju, penzijski fond sada ne može da potražuje delove te imovine jer su se sredstva trošila po zakonu. U pojedinim zemljama koje su funkcionisale u kapitalističkim ekonomskim sistemima, viškovi su se usmeravali u državne kapitalizovane fondove, koji ta sredstva ulažu kako bi iz njih pokrivali deficite koji mogu da nastanu u budućnosti.

Različita su iskustva zemalja koja su izašla iz tranzicije po pitanju reformi penzijskog sistema. Koje je za nas najprihvatljivije?

Nema idealnih rešenja. Sa stanovišta penzionera slovenačko iskustvo je najpozitivnije. Slovenci su imali izbor da se kreću polako, bez velikih i naglih rezova, s obzirom na to da su bili na mnogo višem nivou razvoja na početku tranzicije. Udeo njihovih izdataka za penzije je, međutim, vrlo visok i oni će morati dalje da reformišu svoj sistem, kao i gotovo sve zemlje u EU.

Kako su bivše jugoslovenske republike rešile ovo pitanje?

Sve zemlje su napravile brojne i dosta velike rezove u okviru postojećeg sistema, a Hrvatska i Makedonija su se odlučile za uvođenje drugog stuba. U većini ovih zemalja u toku je pitanje daljih reformi i nalaženja pravog balansa između zaštite standarda starih i velikih izdatka za ove namene.