Na valcer iz bubnja

Želite na Bečki novogodišnji koncert, da uživate u valceru u njegovoj nekrunisanoj prestonici? Za obožavaoce ove elegantne, trotaktne igre, odlazak u hram valcera – Zlatnu dvoranu bečkog Muzikferajna – na prvi dan nove godine, sigurno nema većeg izazova. Ali put do mesta gde Bečki filharmoničari „proizvode” neponovljivi zvuk valcera „Na lepom plavom Dunavu”, nije baš jednostavan.

U prvi mah svakome padne na pamet, prisećajući se glamura koji prati Bečki novogodišnji koncert, da je najveći problem – novac. Takav utisak nije, međutim, sasvim tačan. Najjevtinija karta za novogodišnji koncert košta tek 30 evra. Ima, doduše, u ponudi i karata za one sa dubljim džepom – najskuplje ulaznice koštaju 940 evra.

Neuporedivo ozbiljniji problem je kako doći do karte za bečki valcer jer u tom „poduhvatu” pomaže isključivo sreća. Pravo da kupi kartu ima samo srećnik čije ime bude izvučeno na lutriji.

Bečki novogodišnji koncert slavi ove godine 70. rođendan mada je ovaj jubilej malo sporan. Prvi koncert u Beču povodom smene dve godine Bečki filharmoničari održali su 1939. godine ali 31. decembra. Tek dve godine kasnije koncert je pomeren na 1. januar što stvara određenu dilemu kod pedantnih hroničara.

Bilo kako bilo, novogodišnji koncert u austrijskoj prestonici izrastao je u međuvremenu u pravi svetski događaj. Pored malih ekrana ovaj muzički spektakl prati više stotina miliona ljudi širom planete.

U glavnoj ulozi, na novogodišnjem koncertu su, naravno, muzičari – Bečki filharmoničari. Za mnoge ovaj orkestar je najbolji na svetu a dokaz njihovog kvaliteta je i priznanje koje su dobili 2006. godine kada su proglašeni za najbolji klasični orkestar u Evropi.

Bečki filharmoničari osnovani su, inače, 28. marta 1842. godine a njihova prava muzička istorija krenula je 1860. kada su zaživeli filharmonijski koncerti u Beču. Istorija filharmoničara nekako se tesno povezuje s jednom drugom austrijskom muzičkom institucijom – porodicom Štraus. Činjenice govore, međutim, da to nije bilo uvek tako. Bečki filharmoničari su na početku ignorisali „šarmantnu bečku muziku” – polke i valcere – komponovanu u „radionici” muzičke dinastije Štraus ali je ova odbojnost kratko trajala. U analima je zabeleženo da je već 22. aprila 1873. Johan Štraus (sin), s violinom u rukama, dirigovao filharmoničarima koji su svirali jedan od njegovih čuvenih valcera – „Bečku krv”.

U analima i filharmoničara i Johana Štrausa sina zapisan je i jedan tragičan događaj. Kompozitor je 22. maja 1899. dirigovao orkestrom Bečkih filharmoničara i tom prilikom „zaradio” je tešku prehladu koja je okončana njegovom smrću – 3. juna 1899. godine.

Posle anšlusa 1938, kada je Hitlerova Nemačka „progutala” Austriju, Bečki filharmoničari utonuli su u najmračniju epizodu u svojoj istoriji. Veliki broj članova pristupio je nacistima, nekoliko muzičara platilo je glavom jevrejsko poreklo...

Posle Drugog svetskog rata, Bečki filharmoničari, nekako neosetno, krenuli su putem svetske slave. Ključni događaj zabeležen je 1959. godine kada je austrijska državna televizija ORF, prvi put, direktno prenosila njihov novogodišnji koncert. Iz godine u godinu njihova popularnost u svetu je rasla tako da danas više od 50 televizijskih kanala širom sveta „časti” svoj milionski auditorijum zvucima najboljeg bečkog valcera.

Ogromna popularnost učinila je da se do karte za Novogodišnji koncert dolazilo izuzetno teško. Dešavalo se da sve ulaznice planu već prvog dana, posle svega nekoliko sati prodaje. Zbog toga je način prodaje karata iz temelja izmenjen.

U ponudi su tri koncerta: 30. i 31. decembra i 1. januara a svi zainteresovani mogu da se prijave za sledeću godinu – preko Interneta – od 2. do 23. januara. Za prva dva koncerta ne postoji ograničenje u kupovini ulaznica dok je za Novogodišnji koncert moguće konkurisati za svega dve karte. Posle toga sve prijave idu u bubanj i oni najsrećniji, čija imena budu izvučena u svojevrsnoj lutriji, dobiće mogućnost da karte zaista i kupe.

Žarko Rakić