Moć ličnog čina

Povodom nedavnih novogodišnjih izjašnjavanja o najdogađajima 2007, videli smo u jednoj emisiji i izjavu glumca Nebojše Glogovca kako ozarenog lica govori da je za njega to bio upravo trenutak kada je napisao jednu pesmu. Ushićen, bez imalo nelagode ili stida, Glogovac nam je pročitao svoju tek napisanu pesmu o čunu. Ozarenost njegovog lica bez sumnje je govorila o kreativnom zadovoljstvu poznatom onima koji se kreativnim poslom bave; slikaru kada završi sliku koju je dugo godina radio, pesniku kada pronađe pravu reč ili kada ona pronađe njega, kompozitoru kada napiše poslednju partituru itd. Ali da ne budemo odveć elitistički raspoloženi, tu vrstu ozarenosti ili ispunjenosti, verovatno nemaju samo umetnici, već i stolar kada napravi stolicu po svojoj volji ili domaćica kada stavi poslednji fil na tortu.

Verujem da je Nebojša Glogovac već imao sličnih, a moguće je i ushićenijih ili ispunjenijih, trenutaka u svom poslu, ali ovo njegovo oduševljenje i neskriveno zadovoljstvo nije bilo od onih koji se imaju samo po uspešno završenom poslu. Ono je imalo sjaj novog i otkrivalačkog. I ne samo to, ono je nesumnjivo pokazalo njegov odnos prema poeziji. A taj odnos je bez sumnje pijetetski, što je razumljivo za onoga ko se rečima bavi. Pa ipak, nenaviknuti da se kod nas poezija nađe na ovako bezrezervno pozitivan način javno eksponirana, bivamo zatečeni. Skrajnuta i bezrazložno nipodaštavana „najviša forma ljudskog izražavanja“ - kako ju je definisao Brodski, poezija je najzad posredstvom jednog vrhunskog glumca, na jedinstven način objavila svoje besmrtno postojanje, svoju zaboravljenu moć. Ona je svojim božanskim štapićem takla Nebojšu Glogovca, posredovano se prikazujući i u njegovom ushićenju.

Ali, da ovaj zapis ne bi prerastao u ontološko litanije o poeziji, nije manje važno pitanje - zašto nas je ovaj čin Nebojše Glogovca zatekao? Zašto je on doživljen kao iznimka, kao čudo, gotovo kao ekscentričnost? I ne sumnjam, kod onih večito zabrinutih za „moj narod“, ili onih večito ogorčenih na isti taj narod - sigurno kao jeretičnost? Nije li to i zato što živimo u vremenu sveopšte politizacije, zato što nam je svakodnevni život zatrovan političarenjem do te mere da smo zaboravili da postoje i druge sfere i načini ljudskog postojanja i opstajanja?! U vreme potrošenih ideja i sveljudske trošnosti, ovakva vrsta poetskog obznanjenja ne predstavlja samo ohrabrenje za poklonike poezije ili rehabilitaciju same poezije, nego i potvrdu o mogućoj premoći duhovnog, i, ma kako to utopistički zvučalo - veru da će nas lepota spasiti, uprkos svim „našim“ i „njihovim“ katastrofičarima.