Montevideo pamti „ićaćose”

Ušli smo u godinu u kojoj će među učesnike svetskih prvenstava u fudbalu biti upisana i Srbija. Ujedno, to će biti i prvi šampionat odigran u Africi. A sve je počelo pre 80 godina u Montevideu. Tu su temelji i slave našeg fudbala (treći na svetu) i našeg lista („Politika” je jedina iz Jugoslavije poslala svog novinara da izveštava).

– Na stadionu „Sentenario” su samo tribine rekonstruisane. Sve ostalo je onako kako je bilo na Prvom svetskom prvenstvu u fudbalu 1930. Svuda miris patine, na svakom koraku susret s istorijom – izneo je Dušan Maravić svoje osnovne utiske iz Montevidea, gde je 18. novembra prošle godine, bio delegat Fife na odlučujućoj utakmici između Urugvaja i Kostarike u razigravanju za odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi.

A tamo gde je počela da se piše istorija svetskih fudbalskih prvenstava vidno mesto zauzima i naša zemlja. Jugoslavija je probojem u polufinale osvetlala obraz Evropi, koju su predstavljali samo još Francuzi, Belgijanci i Rumuni.

– Ispričao sam domaćinima da je to ustvari bila reprezentacija Srbije. Poseban utisak na njih je ostavio podatak da je jedan od tih naših asova presudno uticao na moju fudbalsku karijeru. Bio je to Branislav Sekulić, koji mi je kao trener subotičkog Spartaka pružio priliku da sa 17 godina budem u prvom timu – s poštovanjem i zahvalnošću se Maravić seća svog učitelja i velikog predratnog fudbalera, koji je ostavio dubok trag u Francuskoj i naročito Švajcarskoj u kojoj postoji njegov fond.

Od svih „ićaćosa”, kako su zbog karakterističnih završetaka prezimena Urugvajci tada prozvali naše igrače, najviše ih je zadivio golman. Maraviću su potvrdili da u Montevideu i dan-danas Milovan Jakšić, koga su zbog čudesnih odbrana nazvali „El gran (veliki) Milovan”, ima svoju ulicu. Kako odlaze pokolenja tako se smanjuje broj ljudi kod nas koji znaju za njega i njegove saigrače, a njihova slava je u to vreme mogla da se uporedi sa slavom junaka koji su probili Solunski front. Ali, sem kapitena Milutina Ivkovića, po kome je nazvana ulica pored južne tribine stadiona Partizana, ničije ime nije na takav način sačuvano od zaborava. A ne bi ni on zbog sportskih zasluga, nego zato što je kao rodoljub i antifašista streljan za vreme rata.

Na Mošu Marjanovića i Đokicu Vujadinovića, koji su rat proveli u nemačkom zarobljeništvu, Ivicu Beka, oficira u francuskom pokretu otpora, Mikicu Arsenijevića, Aleksandra Tirnanića, Baneta Sekulića, Momčila Đokića, Dragana Mihailovića, Ljubišu Stefanovića, Lalu Najdanovića, selektora arh. Boška Simonovića, fudbalskog diplomatu najvišeg ranga dr Mihaila Andrejevića, pada zaborav.

– Veoma me je obradovalo što Dragan Bjelogrlić po knjizi Vlade Stankovića snima film „Montevideo, bog te video”. To je prilika da se odužimo onima koji su proslavili našu zemlju i bili uzor generacijama mladih – kaže Maravić. – Čuo sam da će ekipa ići i u Montevideo i mogu da ih uputim na predsednika Fudbalskog saveza Urugvaja dr Sebastijana Bauzu, koji će im sigurno u svemu izaći u susret. Urugvajci su od „Sentenarija” stvorili fudbalski spomenik. Tamo im je Muzej fudbala u kome su i slike naših fudbalera iz 1930. Urugvaj je dvostruki svetski prvak, ali više nema takve ambicije. Vreme se promenilo, jer je „južnoamerička Švajcarska” postala siromašna zemlja i to se oseća i u fudbalu. Ali slavna prošlost ih drži i cela zemlja je bila presrećna kada se njihova reprezentacija sada plasirala u Južnu Afriku. U Kostariki su pobedili s 1:0, pa im je u revanšu 1:1 bilo dovoljno.

Maravić ističe da mu je bilo izuzetno milo kada je čuo od svojih domaćina u kakvom su sećanju Urugvajcima ostali naši „urugvajci”. Dr Ektor Olmos i Enrike Belomo, gospoda u godinama, pričali su mu da su kao deca slušali o jugoslovenskim fudbalerima kako su bili skromni, da su imali lepe manire, da su predstavljali svoju zemlju u najlepšem svetlu...

– Kao fudbaler Crvene zvezde i ja sam igrao na „Sentenariju” i to protiv njihovih najboljih klubova Penjarola i Nasionala. I kasnije su naši timovi dolazili u Južnu Ameriku, naročito na zimske pripreme. Za nedelju dana koliko je trajao moj put, čak su mi se javljali naši iseljenici. Mnogi se sećaju sedamdesetih godina kada je Miljan Miljanić tamo dovodio Zvezdu. Jedna stara gospođa me je zamolila da pozdravim Antonijevića, ali sam morao da je razočaram da nije više među nama – ispričao je Maravić, koji odlično govori španski, jer je u Venecueli tri godine proveo kao igrač i dve kao trener u klubu Deportivo Italija iz Karakasa koji je prvi put u istoriji odveo i u Kopa Libertadores, južnoamerički Kup šampiona.

U Urugvaju su 1930. igrali isključivo fudbaleri iz sadašnje Srbije. U Južnoj Africi 2010. će ime odgovarati zbilji. Ko zna, možda ćemo se dičiti i „južnoafrikancima”.

– Prvi put sam čuo nešto što nagoveštava da je prošlo vreme kada se posle kvalifikacija ili učešća na svetskom ili evropskom prvenstvu počinjalo sve iz početka. Predsednik saveza Karadžić je rekao da naša reprezentacija, razume se, ide u Južnu Afriku da postigne što bolji rezultat, ali i da će to u stvari biti svojevrsne pripreme za kvalifikacije za predstojeće Evropsko prvenstvo – naglašava Maravić. – Mi moramo da spremamo generacije iz domaćih klubova, koje će naslediti ovu koja je na izvanredan način stekla pravo da ode na Svetsko prvenstvo, ali koju treba da ispratimo što tiše i bez prevelikog pritiska na nju. Imamo dobre amatere, međutim, treba videti kako da od njih stvorimo i dobre profesionalce. Zadatak svih nas koji smo u fudbalu, od saveza preko klubova do medija je da pomognemo da imamo što jaču ligu.

U našem fudbalu ima mnogo posla, jer je decenijama strategija bila zasnivana na Jugoslaviji, a potom i na jedinstvu s Crnom Gorom. Na sreću, reprezentacija Srbije se probila na Svetsko prvenstvo i to je temelj koji podseća na onaj koji je 1930. udaren u Urugvaju.

Ivan Cvetković