Dobro oprobana obećanja

Čemu služi NATO? Ovo je prvo i osnovno pitanje kada se razmišlja o severnoatlantskoj alijansi i, naravno, kada se raspravlja o odnosu Srbije prema istoj. Zanimljivo je, međutim, da se u javnoj diskusiji koja se poslednjih dana vodi na ovu temu navedeno pitanje mahom prenebregava. Razlog tome verovatno leži u činjenici da odgovor na to pitanje nije teško dati iz srpske perspektive. Nakon agresije iz 1999. godine, tona bačenih bombi, stotina ubijenih ljudi, porušene i zatrovane zemlje, mi u Srbiji barem znamo da NATO ne postoji ni zarad očuvanja kolektivne bezbednosti – za to su srećom još uvek zadužene Ujedinjene nacije kao jedina univerzalno reprezentativna međunarodna organizacija – niti zarad širenja demokratije, mira i ljubavi u svetu. NATO je prevashodno, ako ne isključivo, instrument politike sile u funkciji geopolitičkih interesa SAD. Pri takvom stanju, neminovno se postavlja pitanje zašto bi Srbija branila tuđe interese učestvujući na primer u vojnim operacijama, mirovnim samo po imenu, i zašto bi srpski vojnici ginuli za tuđ račun. Ove činjenice su same po sebi dovoljne da se na pitanje treba li Srbija da uđe u NATO sasvim kratko i jasno odgovori: NE.

Zato čudi što se mogućnost ulaska Srbije u tu vojnu organizaciju uopšte i pominje. Tim pre što je takva opcija i logički nezamisliva. Naime, NATO, tj. SAD i danas imaju i sprovode geopolitičke ciljeve koji su u direktnoj suprotnosti sa vitalnim interesima Srbije i srpskog naroda. Zar je zaista potrebno podsećati na činjenicu da secesiju južne srpske pokrajine Kosova i Metohije, baš kao i rad na unitarizaciji BiH, čija bi krajnja konsekvenca trebalo da bude nestajanje Republike Srpske, upravo sprovode NATO/SAD. Zbog toga je argument po kojem bi Srbija povećala sopstvenu bezbednost ulaskom u NATO naprosto neodrživ. Ovi objektivni razlozi čine da vojna neutralnost za Srbiju predstavlja jedinu realnu opciju.

U nedostatku suvisle argumentacije koja bi išla u prilog članstvu Srbije u NATO, poseglo se u javnoj raspravi za dobro oprobanim obećanjima o boljem životu i ekonomskim prednostima eventualnog priključenja. Takav ekonomski argument posebno je neprimeren. Ne samo zato što se najveća strateška investicija u Srbiji – „Južni tok” – prevashodno realizuje sa zemljom koja nije članica NATO-a, već zato što je veza između članstva u NATO-u i ekonomskog prosperiteta jako labava ako uopšte i postoji. Koliko je poznato, NATO nije sprečio znatan porast nezaposlenosti u Španiji, Italiji ili Francuskoj u prošloj godini niti delokalizaciju fabrika i proizvodnje iz tih država u zemlje Dalekog istoka u poslednjoj deceniji. Takođe, nije sprečio ekonomsku katastrofu koja je zadesila Island 2008. godine. S druge strane, izgleda da zemlje poput, recimo, Švedske ili Finske ekonomski posebno ne ispaštaju zato što nisu članice NATO-a. Drugim rečima, radnici u srpskim fabrikama neće ništa bolje živeti ako im zemlja uđe u NATO. U krajnjem slučaju, globalni ekonomski poredak, koji suštinski počiva na neravnopravnoj raspodeli bogatstva, daleko je više napravljen po meri kapitala i ljudi koji njime raspolažu nego po meri zaposlenih.

Dalji tok javne rasprave pokazaće da se može dati pregršt kvalitetnih odgovora na pitanje zašto ne u NATO, a da se nijedan ozbiljan odgovor ne može dati na pitanje zašto u NATO. Očigledno je, međutim, da aktuelnu vladu, čije je zalaganje za priključenje Srbije NATO-u pozdravljeno i podržano kako od strane šefova država članica na samitu NATO-a aprila 2009. godine tako i od strane potpredsednika SAD Bajdena tokom njegove prošlogodišnje posete Beogradu, ova činjenica mnogo ne brine. U okviru Ministarstva odbrane se radi na izradi „Individualnog akcionog plana partnerstva” koji prethodi „Akcionom planu za članstvo” u NATO. Zbog toga je potrebno raspisati referendum na kojem bi se građani Srbije izjasnili o ovom važnom pitanju.

Savetnik predsednika DSS Vojislava Koštunice