Hi na nebu ni na zemlji

Vest da 200 viđenih ljudi – intelektualaca Srbije traži referendum oko ulaska Srbije u NATO u najmanju ruku zbunjuje. Zašto ljudi traže nešto što je Skupština odlučila (deklaracija o neutralnosti sadrži obaveznost referendumskog izjašnjavanja o ulasku u NATO). Ako niko onda bar intelektualci znaju ili moraju da znaju da referendumsko izjašnjavanje nije pusto izjašnjavanje već nešto sasvim dugo: pripremljeno, sve jasno, narodu objašnjeno pa onda idemo po većinsko mišljenje. Da li možda ovi ljudi znaju nešto više ili…

U svakom slučaju, zalažem se da ozbiljnost (stručnost, kompetentnost, odgovornost) zavlada u našoj državi. Ta ozbiljnost ukazuje na činjenicu da nas niko još nije pozvao, da nam niko nije ponudio uslove i da uopšte nije došlo vreme da se izjašnjavamo (referendumski) za ulazak ili protiv ulaska. Sada zahtevati referendum znači loviti u mutnom.

Naš prvi zadatak je da se dobro pozicioniramo u okviru Partnerstva za mir (jedna od retkih stvari u Srbiji koja ima kakav-takav konsenzus). Da na najbolji način iskoristimo sve ponuđene i moguće benefite na putu stvaranja dobrog sektora bezbednosti. Kroz Partnerstvo za mir Srbija treba, ponovo, da vežba rad sa saveznicima, jer smo „veštom” državnom politikom u jednom periodu jedini ostali bez saveznika. Kada govorimo o saveznicima (ne znači da su drugi protivnici), i vreme je da se izvučemo iz pozicije „ni na nebu ni na zemlji”…

Zašto je na ovom planu jako malo urađeno trebalo bi da neko nekome položi račune. Da li je u pitanju neznanje ili nesposobnost, ne znam. Mislim da je u pitanju „miks” neznanja i nesposobnosti. Nikako na pravi način da osmislimo sektor bezbednosti, nikako da rešimo civilnu kontrolu sektora bezbednosti, nikako da rešimo problem generalnog inspektora i sl. Nikako da se skoncentrišemo na konkretne probleme. Karavani (zakonski, podzakonski) prolaze, a mi… tražimo referendume.

Kada dođemo pred tačku kandidature za prijem u NATO trebalo bi da počne priprema referenduma. Tada sektor bezbednosti mora da iznese svoje stavove u vezi sa ulaskom u NATO. To je trenutak kada država (politika) definiše pregovaračku platformu i počinje da pregovara o uslovima ulaska u NATO. To je trenutak kada će i taj NATO reći da li mu trebamo i pod kojim uslovima. Opozicija (intelektualci ili ne) će reći svoju argumentaciju. Tada stupa na scenu referendum i tada građani odlučuju, jer im je tada jasno između čega odlučuju, o toj ipak važnoj dilemi.

Svaka integracija pa i ova evroatlantska ima svoje prednosti i mane. Benefiti ulaska su: veći stepen bezbednosti, lakše participiranje u obavezama (prema mogućnostima), bolji pristup novim tehnologijama, procedurama i trendovima razvoja, veća mogućnost plasiranja naših potencijala i veća integracija svih drugih segmenata društva u kojem živimo. Nedostaci su što svaka integracija zahteva delegiranje dela suvereniteta, zahteva prihvatanje obaveza pa tako i da se uključimo u borbu protiv ugrožavanja bezbednosti tamo gde je potrebno i mi procenimo da treba i možemo, veća konkurencija i sl. (pitanje je da li su ovo uopšte i nedostaci). Koliko i koga košta ulazak u NATO to je stvar ozbiljne matematike pa tako ne verujem ovima koji „ispale” da je preskupo a ne znaju kako je definisan ulazak. Međutim, nepoverljiv sam i prema „opuštenim” zagovornicima koji podrazumevaju da je sve to najbolje.

Vreme koje treba da prođe do stvaranja uslova za referendum treba da iskoristimo za konstruktivnu diskusiju i za oslobađanje od zabluda.

Da podsetim protivnike ulaska u NATO da niko nije pod istim uslovima ušao u NATO i da sposobni državnici uvek obezbede najbolje uslove (koji dovode do pobede na referendumu). Da podsetim nekritične pobornike ulaska u NATO da ništa nije idealno pa ni sam NATO. Nemojmo da odbijamo ljude zbog naše nesposobnosti da objasnimo i uverimo.

General-potpukovnik u penziji, vojni ekspert, član UO ASS