Na razumu i na proračunu

Srbija se čitavu dekadu drži na ivici između izolacionizma Miloševićevog režima i vrlo stidljivih nastojanja da se konačno otvori prema svetu. Davno je trebalo da se definišu precizni odgovori na sva važna pitanja o tome koga Srbija želi kao saveznika i šta se u tom pogledu može učiniti u usko odbrambenom domenu.

Nažalost, budućnost odbrambenog sistema pokazala se kao jedna od namerno marginalizovanih tema. Gotovo sve vredno pažnje što se moglo čuti iz zvaničnih političkih krugova, počev od prvih dana posle pada Miloševića, bile su fraze o mestu Srbije u programu NATO Partnerstvo za mir (PzM) i vrlo generalizovanoj participaciji u evroatlantskim integracijama.

Potvrda da se puno pričalo, a malo radilo može da se nađe u tome što je prošlo nekoliko godina otkako su zvaničnici prvi put rekli da treba da uđemo u PzM do trenutka kada su u Brisel poslali zahtev za prijem u članstvo.

U nacrtu Strateškog pregleda odbrane iz 2006. godine, prvom dokumentu kojim je trebalo stvoriti dugoročnu sliku reforme i razvoja sistema odbrane, prvi put se osim PzM kroz dobro odmerene rečenice otvorila mogućnost da se razmatra i članstvo u NATO-u.

Taj dokument nikada nije usvojen, a posle formiranja koalicione vlade u kojoj su se našli i blok DSS–NS i blok predvođen DS-om pretrpeo je brojne promene u skladu sa stavom da bi Srbija trebalo da bude vojno neutralna. Kada je Strateški pregled odbrane konačno usvojen prošle godine on je dobio status poverljivog štiva i sada ne znamo kakvu su to vlada i ministarstvo odbrane budućnost namenili.

U međuvremenu, i bez Strateškog pregleda odbrane Generalštab predvođen Zdravkom Ponošem drastično je preoblikovao organizaciju Vojske Srbije i to u velikoj meri u skladu sa uzorima iz članica NATO-a. Iako su aktuelni ministar Dragan Šutanovac i sada bivši prvi čovek generalštaba Ponoš imali žestok konflikt nije dovedeno u pitanje u kom smeru ide Vojska Srbije – ona se u mnogo većoj meri u odnosu na ostale delove srpskog aparata vlasti približila Zapadu.

Uspostavljene su odlične veze sa desetinama država, i to pre svega članicama NATO-a, održane su prve zajedničke vežbe, oficiri i studenti počeli su da odlaze u strane škole.

Time se stvorio neobičan raskorak između onoga što se čini u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i zvaničnih stavova vladajućih političara koji vrlo oprezno sa puno ograda govore o tome da li će Srbija jednog dana biti članica NATO-a. Činilo se da je bolje ćutati zbog problema održavanja složene političke koalicije (što je u vreme Koštuničinog drugog mandata u vladi dovelo Srbiju u vojnu neutralnost) ili zbog procene da bi negativne reakcije dobrog dela javnosti mogle da budu loše po izborne rezultate…

Puno razloga može se pronaći da bi se obrazložilo zašto se čekalo, ali sada dolazimo do vremena kad se mora pokrenuti javna debata o tome kuda ide Srbija. Zato kada je već bačeno u vetar desetak godina sada treba konačno staviti problem na dnevni red i ukrstiti argumente oko toga da li Srbija treba da bude deo NATO-a ili treba da radi na jačanju svog neutralnog položaja.

Biće to težak posao kada se ima u vidu da dobar deo javnosti negativan stav o NATO-u zasniva težišno na iskustvu iz bombardovanja 1999, a da se pristalice NATO-a koriste uglavnom frazama o ekonomskom probitku. Sada treba imati i hrabrosti da se stvori atmosfera za rad na kvalitetnim analizama koje će i vlastima i narodu predočiti parametre potrebne za odluku zasnovanu na razumu, na proračunu odnosa cene i efikasnosti u planiranju budućnosti odbrane Srbije.

Vojni analitičar