Dosta šalju – malo ulažu

Naši ljudi rasuti po svety u 2004. godini su u zemlju poslali, ili doneli, oko 4,1 milijardu dolara, procena je stručnjaka Svetske banke. Na osnovu navedenog iznosa, Svetska banka je Srbiju te godine svrstala na 11. mesto među 20 država sa najvećim prilivom deviznih doznaka, a po učešću doznaka u njenom bruto društvenom proizvodu (17,2 odsto), na osmo. Istovremeno, Svetskoj banci nije promaklo da je samo četvrtina od navedene sume stigla posredstvom banaka, ali Srbiju još više brine što njeni ljudi iz sveta i dalje malo investiraju u otadžbini.

Dr Vladimir Grečić, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, tvrdi da bi novčane pošiljke i investicije naših ljudi iz sveta mogle da budu znatno veće. Jer, srpska dijaspora broji više od 3,5 miliona pripadnika, pa ako bi samo jedan odsto učestvovao na bilo koji način u razvoju zemlje, bio bio to značajan doprinos, kaže Grečić.

Različite procene

Inače, navedeni podaci Svetske banke o visini godišnjeg priliva deviza znatno se razlikuju od podataka i procene Narodne banke Srbije. Srpska centralna banka je u 2004. godini evidentirala da su naši ljudi na radu po svetu posredstvom banaka poslali u zemlju 988 miliona američkih dolara. Sa neregistrovanim pošiljkama,  ta suma je procenjena na dve milijarde i 491 milion dolara. U 2005. godini doznake naših zemljaka bile su veće za oko 20 procenata, tako da je registrovano milijardu i 182 miliona dolara. U NBS pretpostavljaju da je mimo bankarskih kanala stiglo još oko milijardu dolara, pa je ukupna suma deviznih doznaka za prošlu godinu procenjena na oko 2,5 milijardi dolara.

– Država još nije dovoljno učinila da ostvari optimalan priliv kapitala naših građana i iseljenika rasejanih po svetu – kaže Grečić. – Zbog toga je priliv deviznih doznaka radnika i iseljenika po stanovniku Srbije, a naročito investicija, daleko manji nego kod nekih drugih zemalja emigracije.

Iako hronično pati od nedostatka kapitala, zahvaljujući deviznim doznakama naših ljudi u Srbiji se mnogo bolje živi nego kada tog priliva stranog novca ne bi bilo. Grečić naglašava da su te devize veoma dragocene, jer su značajan i stabilan izvor finansiranja razvoja.

– Pored toga, prednosti doznaka, u odnosu na druge izvore finansiranja, jesu višestruke – napominje naš sagovornik. – Doznake ne uzrokuju obaveze zemlje prema inostranstvu. One povećavaju dohodak primalaca koji taj novac koriste, finansira se obrazovanje, koje takođe prestavlja razvojni resurs zemlje, javna infrastruktura, povećavaju se strane direktne investicije.

Ima primera da su migranti i iseljenici investirali svoj novac u Srbiji, ali su ulaganja naše dijaspore vrlo skromna, smatra Grečić. Država bi konačno morala da za naše sunarodnike "stari kraj" učini mnogo privlačnijim za ulaganja i zbog jednog veoma bitnog razloga. Naime, povećavanje ulaganja naše dijaspore bilo bi dobar znak i za druge investitore da se u Srbiju isplati ulagati.

– Kad se raspituju o uslovima investiranja u Srbiji, stranci redovno pitaju da li naši zemljaci ulažu svoja sredstva u domovini – kaže Grečić. – Za njih je to značajan pokazatelj o investicionoj klimi u zemlji. Pogotovu što naši ljudi iz sveta znaju jezik, propise, najbolje poznaju mentalitet ovdašnjeg sveta, običaje i stanje u domovini. Pored toga, oni ulažu kapital u svoju otadžbinu.

Podstiču inflaciju

Srpski parlament je u martu ove godine usvojio Strategiju podsticanja i razvoja stranih ulaganja, čiji je prvi cilj povećanje broja i vrednosti stranih ulaganja u proizvodne i uslužne sektore privrede. Primećuje se da Strategija ne sadrži posebne mere za privlačenje kapitala naših ljudi iz inostranstva. Njeni predlagači su verovatno smatrali da će generalno unapređivanje uslova za neposredna strana ulaganja pospešiti i investiranje pripadnika naše dijaspore.

Doduše, neki analitičari ukazuju i na onu "tamniju stranu" deviznih doznaka, odnosno na njihove nepoželjne ekonomske i socijalne posledice.

 Tako doznake podižu domaću tražnju, koja podstiče inflaciju, pa Narodna banka s teškom mukom može da "upravlja" tim novcem koji izmiče kontroli i predstavlja drugu valutu u zemlji, depresirajući domaći dinar. Doznakama se finansira i neproduktivna potrošnja, istovremeno one podižu cenu radne snage, a oni koji ih primaju nisu zainteresovani da nešto rade. Pored toga, doznake uzrokuju nejednakost među onima koji "imaju nekog preko" i onih koji nisu te sreće.