LOPOVI, SINDIKATI, DRŽAVA

Ovih dana vruća zima, a temperatura ispod nule. Mediji saopštavaju: masovni štrajkovi, talas štrajkova, radikalizacija štrajkova... Štrajkuju oni koji nemaju, ali i poneko ko ima. Štrajkuju oni koji su ubeđeni da su zakinuti, da dobijaju manje nego što im pripada. Sa sociološkog stanovišta značajno je da sada štrajkuju i oni koji su apsolutno deprivirani (zakinuti), iako je pravilo da ovoj „krajnjoj meri” pristupaju oni koji su relativno deprivirani. Kad sa protestima počnu oni koji nemaju šta da izgube, onda je vrag odneo šalu. Dodajmo ovome podatak iz nedavnog Cesidovog istraživanja: svaki dvanaesti ispitanik tvrdi da nema dovoljno novca ni za hranu, a među onima koji od škole najviše imaju osnovnu – svaki peti!

Šta je sa sindikatima koji se po pravilu bave organizovanjem radnika? Utisak je da su sindikati više okrenuti međusobnom trvenju, pa i sukobima, nego svom poslu. Pri tom, organizacija je sve više, a članova sve manje. U sindikatima je sada oko 29 odsto od ukupnog broja zaposlenih (pre dve godine bilo je 33 odsto).

Neke kapi iz talasa štrajkova pale su u Krunsku ulicu, tamo gde stoluje Demokratska stranka. Sada ćemo videti šta će članica Socijalističke internacionale učiniti. Videli smo već odluku po kojoj radnici ne smeju da štrajkuju tamo gde državu boli. Samo je falilo da se propiše jedno jedino mesto održavanja svih srpskih štrajkova, tamo negde na livadi u Donjoj Bogoleđini.

Agonija sindikata je greh slabe države, a agonija naroda greh slabog društva.

     * * *

Ne može svaki uspešni lopov da postane uspešni kapitalista. Ne zna se, još, da li su naši lopovi na nivou svetske istorije kapitalizma jer ova potvrđuje da nekima to polazi za rukom.

Ne može ni svaki bivši socijalistički političar da bude uspešan kapitalista, iako neki to nesumnjivo postaju. Dok je socijalizam bio u hropcu, mnogi njegovi važni akteri su, kao ono kad je umirala „ona Madam” u filmu Grk Zorba, čerupali i krali – uspešno ponavljali lekciju o prvobitnoj akumulaciji kapitala...

Ne tvrdim da su kapitalisti sa lopovskim i socijalističkim poreklom u većini, ali nesumnjivo je reč o znatnom broju. Stvar je u tome što ovi bivši lopovi čine većinu među onima koji ne ispunjavaju svoje obaveze prema radnicima i državi. Kapitalisti i lopovskog i socijalističkog porekla postaju nova vrsta lopova koja pljačka radnike i državu time što ne isplaćuju radnicima plate a državi poreze. Da li je deo naše tranzicije, u stvari, tranzicija u lopovski kapitalizam?

Ko je odgovoran što kapitalisti ne ispunjavaju svoje obaveze? Svi naši lopovi-kapitalisti su državni lopovi. Država im je, ovako ili onako, omogućila da se bave lopovskim poslom. Odgovorna je, dakle, država koja je prodala lopovima to što je prodala a da nije naterala lopove da se kapitalistički ponašaju. – Naša država je žirant naših kapitalista, i naš garant za život – da bi preživeli oni koji mesecima ne primaju platu, da im se „sastavi staž”, da ljudi odu u penziju... Stoga sve to i mora da plati država, a čijim nego našim parama!

     * * *

Svi su naši, i lopovi, i država, i pare kojima država plaća obaveze lopova-kapitalista – jedino sindikati nekako nisu naši. Doduše, naša država je onomad imala jedan sindikat – danas je to najstarije siroče – pa onda naša druga država drugi sindikat – danas to siroče jedva preživljava i gleda da postane „socijalni partner” pa da i on glumi „socijalni dijalog”; a tu je i jedno vanbračno siroče, skoro pastorče, ali nezavisno. Država ima svoje službenike a ovi imaju svoj sindikat jer službenici iz monopola nisu hteli da se mešaju sa siromašnim radnicima. Tu su i sindikalni nezadovoljnici, gladni jedne nove sindikalne sloge, i tu reč staviše u naziv svog sindikata... Reklo bi se po imenima sindikata da su oni samostalni, nezavisni, slobodni, složni... a u stvari daleko su od svega toga! Treba se samo prisetiti nedavnog fizičkog obračuna u „Niteksu”.

Kao da se propadajućim sindikatima, nesposobnim da idu istim putem i u istom pravcu, i međusobno posvađanim, raduju njihovi moćni neprijatelji. Da li će propast sindikata biti na radost države i kapitalista, ne znam. Ako i bude radosti, biće kratkotrajna.

Do sada su država i kapitalisti od radnika i sindikata pravili neprijatelje. Država, jer je svađala sindikate, htela je slabog protivnika; kapitalisti, jer nisu hteli i neće sindikate. U stvari, i državi, i kapitalistima i radnicima nisu potrebni protivnici već partneri. Potrebni su im saradnici na zajedničkom poslu upravo u onoj meri u kojoj u tom poslu imaju zajednički interes kapitalisti i radnici. Inače, zna se, ko ne plati na ćupriji, platiće na mostu!

sociolog