Pogled ispred sebe

Današnja Evropska unija ima dvadeset i sedam država članica, dok NATO ima jednu državu članicu više. Od datog broja država koje su prisutne na zasedanjima Saveta NATO-a kao i njegovim samitima čak njih dvadeset i jedna su istovremeno i članice EU. To na primer znači da ministar spoljnih poslova Španije sedi i na zasedanjima NATO saveta, ali i na zasedanjima Evropskog saveta i Saveta ministara EU. Za Španiju, nama naročito blisku zbog odnosa prema Kosovu i Metohiji, to nije smetnja da vodi svoju politiku i da odbije da dalje participira u misiji Kfora na Kosovu i Metohiji dok god se na međunarodnom planu pravno ne reguliše status naše južne pokrajine, koju istini za volju većina država članica NATO-a, a time i EU država priznaje. No to ne znači da su Španija, Slovačka, Rumunija ili Grčka kažnjene zbog neposlušnosti i nelojalnosti Briselu ili Vašingtonu.

Suverenost, ipak, nije toliko relativna kategorija u NATO-u. Isto tako Srbija gradi strateška partnerstva sa državama članicama EU poput Italije, koja je istovremeno i članica NATO-a i u kojoj je i baza Avijano, kao i torinski „Fijat” ili milanska „Skala”. Bratska Grčka je član NATO-a od 1952. Ne treba nimalo da nas čudi pa ni zbunjuje „duplirano članstvo” većine zapadnoevropskih i centralnoevropskih zemalja, koje su okupljene u dvema kompatibilnim organizacijama. NATO je 1949. okupio posleratnu zapadnu Evropu u bezbednosnu zajednicu sa SAD i Kanadom, ali data zajednica nije samo vojnog tj. bezbednosnog karaktera već se radi i o političkoj zajednici tj. zajedničkom sistemu vrednosti.

Ubrzo potom šest evropskih zemalja predvođenih Francuskom i Nemačkom, do tada viševekovnim neprijateljima, pristupaju ekonomskim integracijama koje u narednim decenijama dovode do EU. Ipak, zajednička spoljna i bezbednosna politika kao drugi stub EU integracija i dalje predstavlja mehanizam potčinjen onome što se na Zapadu zove NATO. Verovatno je razlog tome nepostojanje potrebe za dupliranjem bezbednosnih – vojnih kapaciteta. Naravno, bilo bi naivno govoriti da je to savršen sistem, ali iz perspektive EU to je i dalje najbolja bezbednosna platforma za Uniju. Među „obezbeđenim” državama su indirektno i one članice EU poput Austrije i Švedske koje nisu članice NATO-a, ali čija bezbednost u velikoj meri zavisi od NATO-a.

Govoreći o ovim zemljama treba reći da se radi o „neutralnim” ali i izuzetno bogatim zemljama koje u EU ulaze sredinom devedesetih godina kao vrlo „poželjne udavače”. Srbija, uprkos pokazanoj volji političke elite, nije u stanju da izdvoji milijarde dolara za vojnu tehniku koja je neophodna državi koja želi da bude vojno neutralna. Imajući sve ovo u vidu, možda se neko želi zapitati zbog čega Srbija, ili barem deo srpskih intelektualaca i političara, ne želi da vidi našu zemlju u NATO-u. Nema sumnje da će ključni argument biti NATO bombardovanje Srbije 1999. koje je nanelo veliku štetu i bol građanima ove zemlje, među kojima je bio i autor ovog teksta. Međutim, baveći se političkom naukom ne mogu prihvatiti donošenje političkih odluka na osnovu emocija.

Možemo gledati u prošlost i okrenuti leđa budućnosti, ali verujem da je za Srbiju najbolje da se okrene i da pogleda ispred sebe, a ispred Srbije su njeni susedi koji su članovi NATO-a, a većina njih i EU. Stoga ne treba da bude čudno ako Srbija idući u EU postane i član NATO-a. Obe stolice u Briselu Srbiji bi, po mišljenju jednog dela intelektualaca, omogućile bolju poziciju u borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Zašto ne bismo pokušali na taj način braniti naše interese? Ko garantuje da bismo time više izgubili nego što bismo dobili? I koliko smo izgubili do sada?

Dipl. politikolog, član Organizacije mladih Atlantskog saveta Srbije