Članstvo ne bi bi­lo jef­ti­no

Crna Gora sve usrdnije izvršava sve naloge svojih pokrovitelja i inostranih mentora – što svojim tvorcima izgleda nezavisnijom. Jedno od dostignuća proevropske i pronatovske politike Mila Đukanovića već je vidljivo: kroz najviše mesec dana – do 8. marta – 31 Crnogorac naći će se u ratnom grotlu Avganistana.

Pošto su sudbine Podgorice i Beograda i dalje svojevrsne spojene posude, odmah se nameće pitanje: sme li demokratska i proevropska Srbija sebi dozvoliti da joj Crna Gora toliko odmakne na putu u NATO koji, evo, vodi i preko Avganistana? Utoliko pre što je hor onih koji ukazuju na koristi ulaska u NATO i štete od novog saplitanja samih sebe neulaskom – sve brojniji i sve bolje uvežban.

Jedno je već sada nesumnjivo: uguravanje Srbije u zapadnu vojnu alijansu sigurno je u interesu samog NATO-a, a koristi od toga sigurno imaju i svi domaći propagatori pakta. I oni po vrhovima nekih stranaka. I mobilisana elita NVO. Sa NATO interesima srpskog naroda stvari su malo zamršenije i slojevitije. Ne samo zato što bi o tako krupnom, istorijskom i sudbonosnom pitanju morao da odlučuje „glas Boga” (Vox populi, vox dei).

Neizbežnom referendumu o pristupanju NATO-u morala bi da prethodi mnogo šira i ozbiljnija javna i stručna rasprava od one koju je vlast dopustila i organizovala o važećem Ustavu Srbije. Rasprava koja bi morala jasno odgovoriti: prvo, treba li ulazak u alijansu da isključi mogućnost da nam upravo ona priredi novu 1999? Zatim, od koga, od čijih napada, inače, treba da nas brani NATO? Da li od istorodnog našeg saveznika u svim istorijskim događanjima, od demokratske Rusije? Istina, kroz istoriju Rusi nas nisu mnogo pomagali, ali nisu nas ni vojno napadali.

Ako nije to posredi, zar onda NATO treba da nas brani od nekih svojih članica, od onih koje su nam bile neprijatelji u oba svetska rata? Ukoliko rezultat i javne rasprave i referenduma ipak bude srpski ulazak u NATO, ostaće pitanje: smemo li pristati da našu decu šalju u ratne zone, pogotovo u tuđe ratove izvan Evrope, u regione koji jesu u sferi „životnih interesa SAD”, ali su izvan zone odgovornosti NATO-a? Da li je za Srbiju dobro i prihvatljivo da naša deca budu uvučena u sukobe sa nekim bivšim članicama nesvrstanog sveta sa kojima imamo i danas prijateljske odnose? Ko će biti odgovoran ako se, ne dao Bog, desi da počnu pristizati kovčezi ubijenih srpskih mladića, u vreme kad Englezi traže da se Bleru sudi kao ratnom zločincu? Da li bi Vojska Srbije ulaskom u NATO bila više u funkciji svoje odbrane ili strateških interesa NATO-a i Amerike?

Apsolutna je laž da bi za našu zemlju članstvo u NATO-u bilo jeftino. Slučajno sam bio u Americi kada je u Torontu na čelo alijanse došao Britanac Roberston umesto Amerikanca Koena. Predajući dužnost, Koen je kritikovao evropske članice alijanse, učesnice zločinačkog napada na Jugoslaviju, da su u okršaj sa Srbijom ušle nespremne i sa zastarelom ratnom tehnikom. Ako se ima na umu da u vojnoindustrijskom kompleksu SAD radi sedamnaest i po miliona radnika i inženjera, jasno je da bi se i Srbija kao članica saveza morala priključiti Evropljanima koji su prisiljeni da kupuju isključivo američko oružje.

Nije istina da je naš ulazak u EU uslovljen ulaskom u NATO i da je bez njih sve sama šteta. Dokaz su Švajcarska i Austrija. Da je sa NATO-om sve onako kako nas omađijavaju, Švajcarci sigurno ne bi propustili takvu priliku. Uostalom, jednom je neko rekao: ako vidite ciriškog bankara da skače kroz prozor, skačite i vi za njim – to mora da je od neke koristi.

Zar i za Srbiju, koliko god da ona nije ni Austrija ni Švajcarska, ne bi bilo najbolje kad bi bila neutralna i nesvrstana? I zar bi imalo ikakvog smisla pridružiti se NATO-u koji bi video nešto loše u takvoj poziciji Srbije ili bilo koje druge zemlje?

Lekar, hirurg