Greška sudije preokrenula karijeru

Jedna greška danas zvanično najboljeg sudije sveta Roberta Rozetija iz Italije značajno je uticala na karijeru fudbalera Milana Stepanova i okrenula je naglavačke. Od jednog od najboljih i najperspektivnijih mladih štopera Evrope, prešao je put od zvezda do trnja i gotovo pao u zaborav.

Na kontinentalnom prvenstvu mladih 2006. u Portugaliji proglašen je za najboljeg štopera i izabran u idealni tim šampionata, iako je tadašnja Srbija i Crna Gora zaustavljena u polufinalu. Za „A” reprezentaciju debitovao je 16. avgusta 2006. u pobedi Srbije protiv Češke 3:1 (s dva žuta kartona morao je da napusti teren u 76. minutu).

Kao kapiten Vojvodine i standardni mladi reprezentativac otisnuo se u inostranstvo. Prva stanica bila mu je turska luka Trabzon. U istoimenom klubu odmah su zavoleli mirnog i tihog, ali vrednog mladića s brojem 55 na leđima. Koliko su ga poštovali i kako je igrao pokazuje i činjenica da je svaki posetilac internet sajta Trabzona prvo mogao da vidi njegovu sliku, pa posle ostalo što ga je interesovalo o klubu.

– Turci me nisu zaboravili. I dalje me vole. Nema dana da mi ne stigne poruka od navijača da se vratim – rekao nam je Stepanov.

Uspon u karijeri nastavljen je prelaskom u redove dvostrukog evropskog prvaka Porta, gde je stigao na preporuku Žozea Morinja.

– Došao sam kao zamena za reprezentativca Pepea i odmah saznao da je trener Fereira bio protiv mog dolaska, jer je želeo da dovede kapitena Majorke Nunjesa. U klubu su, ipak, poštovali reč Morinja, ali je na terenu bilo drugačije. Već na početku rada trener mi je to i pokazao. Zadao nam je vežbu na portugalskom, ali nije znao da savršeno govorim slovački. Saigrač Slovak Marek Čeh preveo mi je šta treba da radim. Kada su Fereiru upozorili da ne znam jezik, samo se nasmejao i odgovorio da sam ga razumeo. Kasnije, kada sam igrao dobro nije govorio ni reč, kao da je jedva čekao grešku – priča Stepanov.

Posle perioda adaptacije trener Manuel Žezualdo Fereira pružio mu je šansu. „Vezao” je desetak utakmica u nizu, a onda mu se „desio Enfild”. Popularni „zmajevi”, sa obezbeđenom liderskom pozicijom u „A” grupi Lige šampiona, gostovali su u Liverpulu. Iako je domaćin, kome je bila neophodna pobeda, vodio s 2:1, Stepanov je igrao gotovo besprekorno. Njegova bajka trajala je do 83. minuta, kada je skočio nameran da glavom izbije loptu u polje, ali ga je Hipija faulirao, pa je Srbin pao. Lopta ga je u padu pogodila u ruku, a Rozeti je umesto prekršaja za goste dosudio penal za „crvene”. Liverpul je na kraju slavio s 4:1, a srpski igrač se preselio na klupu i tribine.

– Trener mi je kazao da su sudijske greške sastavni deo fudbala. Međutim, propustio sam naredni meč u prvenstvu i muke su počele. Ubrzo sam se povredio i posle oporavka zaigrao samo dva-tri puta u prvenstvu i nekoliko utakmica u kupu – kaže Stepanov.

Uz žuljanje neudobnih stolica naredne godine zadesile su ga i dve velike nesreće. U julu 2008. mu je umrla majka, a 18. septembra je preživeo stravičan saobraćajni udes:

– Rekli su mi da preživi jedan od milion. Automobil se vrteo, prevrtao, udario u stub… Potpuno je uništen, a ja sam srećom prošao samo ugruvan, sa otečenim kolenima i posekotinama po leđima.

Ni u narednoj sezoni nije bilo napretka. Igrao je samo u kupu i jedanput u šampionatu. Tražio je da ode iz kluba, jer je želeo da igra:

– Nikada nisam imao nikakav sukob ni sa kim, a kamoli sa trenerom. Godinu dana molio sam da me puste. Čelnici su me uveravali da sam im potreban i da je klub iznad Fereire. Kada je prošlog leta trener potpisao ugovor na još dve godine, bilo mi je jasno da moram da promenim sredinu, pošto on i dalje želi Nunjesa.

Sa oduševljenjem nam je letos pričao o prelasku u Malagu, klubu, gradu… Tvrdio je da su ga u Andaluziji oberučke prihvatili, da je prezadovoljan. U pripremnom periodu igrao je odlično. Na startu sezone protiv Atletika iz Madrida (3:0) povredio se u 67. minutu i pauzirao skoro dva meseca. Vratio se, odigrao tri meča i „nestao”. Potpuno neočekivano, bez ikakvog povoda i objašnjenja, ponovo je postao član grupe „TNT” (treniraš, ne igraš, treniraš):

– Neverovatno je da desni bek igra levog štopera, ili da zadnji vezni igra na mojoj poziciji, a mene zdravog i spremnog nema ni među 18.

I kao što je iznenada nestao, tako se iznenada i vratio. Posle tačno tri meseca zaigrao je protiv Deportiva (0:0) i po ocenama Španaca bio među boljima, čak i spasao gol, a igrom sudbine izbegao i težu povredu:

– Startovao sam na loptu glavom, a Alvarez iz Deportiva me je nogom udario u rame i bradu i nokautirao. Na kratko sam izgubio svest, ali sam se brzo oporavio i završio utakmicu.

Želja Milana Stepanova je da ga obasja sunce, da bude standardan prvotimac Malage. Uveren je da u tom slučaju srpski selektor Radomir Antić neće biti ravnodušan.

– Naravno da želim da se vratim u nacionalni tim. Celu deceniju proveo sam igrajući u svim nacionalnim selekcijama. Zato me više i boli. Trudim se da se ne opterećujem time i da se koncentrišem na obaveze u Malagi. Voleo bih da se vratim, ali neću da se namećem izjavama u novinama. Želim igrama na terenu da zaslužim poziv – zaključio je Milan Stepanov.

-----------------------------------------------------------

Na stubu srama

Posle autogola i poraza od Kazahstana (2:1) u Alma Ati, našao se u nemilosti mnogih naših medija.

– Stavili su me na stub srama. Ispalo je kao da sam ubio tri čoveka. Pokušao sam da blorima šut, a lopta me je pogodila u petu, promenila pravac i završila u mreži. Tadašnji selektor Klemente me je tešio i hrabrio, govorio da ne čitam novine. Igrao sam još samo u Jermeniji, a dolaskom Miroslava Đukića za selektora izgubio se iz reprezentacije. Niko me više nije pozvao, ni da pita kako sam – sa ogorčenjem priča Stepanov.

-----------------------------------------------------------

Šest puta reprezentativac

Milan Stepanov je rođen 2. aprila 1983. u Novom Sadu. Igrao je za Vojvodinu (105 prvenstvenih mečeva/6 golova), Trabzon (37/1) i Porto (10/0), a trenutno je pozajmljen Malagi. Za reprezentaciju Srbije odigrao je 526 minuta na šest utakmica, a samo je teren u Alma Ati napustio pognute glave. Iako nije mnogo igrao s Portom je osvojio dve titule prvaka i jedan kup Portugalije. Procenjuje se da vredi dva miliona evra, a ugovor sa portugalskim „zmajevima” traje mu do 30. juna 2011.

Đorđe Smiljanić