Crkva u procepu

Razrešenje episkopa Artemija nad upravom eparhije i događaji koji su sledili zbunili su i podelili javnost. Mnogo medijskog dima nam govori da tu ima i „političke vatre”, to jest nečijih zakulisnih interesa.

Svemu tome su zdušno i pristrasno kumovali i neki „proevropski” mediji i politički centri. Sve ovo je bila i prilika za obračun sa „neposlušnim episkopom”. Zbog značaja pozicije crkvenog vođe Srba na Kosovu i izabranog tajminga gotovo je izvesno da su kampanju inspirisali i neki centri van zemlje, sa ciljem da se na tom prostoru oslabe srpske pozicije i da se konačno prihvati ,,nezavisnost Kosova”. U tim strateškim igrama oko Kosova Srpska crkva je kolateralna šteta. No za krugove koji tradicionalno neguju animozitet prema SPC ovo je šansa koja se ne propušta za rušenje autoriteta jedine preostale institucije kojoj Srbi veruju.

Sva je prilika da ni u vrhu Srpske crkve nisu bili svesni u šta se upuštaju oko razrešenja episkopa Artemija i kakve će posledice to imati. Ova odluka je donela nemile scene sukoba, teške unutrašnje rasprave i smutnje. Vrh SPC u ovakvim izazovnim događanjima deluje prilično neodlučno i u medijima reaguje sporo i neadekvatno modernim vremenima. Taj prostor naravno koriste oni koji nisu baš naklonjeni crkvi i tradiciji.

Sve ovo što se dešava može dovesti do težih posledica po crkvu i narod na Kosovu i drugde. Crkvena i vancrkvena javnost traži objašnjenje onoga što se dešava. Mnogi shvataju da se episkop Artemije svojim radom zamerio i albanskim narkokartelima, američkim stratezima i srpskim politikantima, ali sa druge strane žele da razumeju odluku Sinoda SPC kojom se želi ,,zavesti red” u ovoj eparhiji.

Ako se ne pruži dovoljno informacija i jakih argumenata u prilog odluci Sinoda deo crkvene javnosti će postati sklon objašnjenju da je svemu uzrok antiekumenizam episkopa Artemija i njegovo protivljenje dolasku pape u Srbiju. Oni koji na stvar gledaju ,,svetovnim očima” biće sve više uvereni da je reč o sklanjanju ,,neposlušnog episkopa”, jer je episkop Artemije poznat kao kritičar srpske politike u vezi sa Kosovom, kao i prepreka američkom planu za ,,legalizaciju” secesije Kosova.

Na osnovu ove opasne situacije u kojoj se našla SPC jasno je da je potrebno mnogo više otvorenosti prema crkvenoj i vancrkvenoj javnosti, ali i mnogo više dijaloga unutar crkvenih krugova oko nekih pitanja (o liturgiji, o odnosu prema Vatikanu, o ,,kadrovskim pitanjima”). Osim toga oseća se potreba za jačim liderstvom u crkvi, ne doduše u smislu autoritarne centralizacije kakvu ima katolička crkva, ali ipak u smislu jedinstvenijeg i efikasnijeg delovanja. Isto tako ovo nam pokazuje i da se država, mediji i stranci mešaju u međucrkvene odnose sa lošim namerama.

Srpska crkva nikada nije bila klerikalna kao katolička, iako joj to neki kratkovidi i zlonamerni prebacuju, ali je u dobrim vremenima gajila dobre partnerske odnose sa državom iliti ,,simfonične odnose na polzu naroda”. Crkvi kao jedinoj instituciji koja ima autoritet je potrebna podrška države i društva, a ne stranačka mešetarenja i medijska podmetanja koja nas sve zajedno predstavljaju u najgorem svetlu.

Umesto da politička i intelektualna elita pomognu crkvi, koja ne samo na Kosovu već i na drugim prostorima pa i u dijaspori, jedina okuplja naše ljude, neki u crkvi vide još jedan konkurentski ,,centar političke moći i uticaja”, a drugi, što je još gore, prepreku na svetom putu ,,evropeizacije” Srbije.

Na kraju, jasno je i to da je Artemije omekšao stav o Kosovu i NATO-u, sigurno ne bi imao protiv sebe medije i političke moćnike. Ne ulazeći u nepravilnosti poslovanja eparhije koja radi u uslovima okupacije moramo se zapitati kako se takva revnost medija ne vidi kad su u pitanju ministarstva, javna preduzeća ili agencija za privatizaciju, gde bi se moglo naći mnogo više od toga da je neko sebi uplatio nekoliko godina radnog staža.

Politički analitičar