Američka deca zavolela Partizan i Srbiju

Krupanj. – Kolika je ljubav prema sportu, fudbalu pre svega. Ni 12.000 kilometara, kolika je rastojanje između američkog grada Finiksa u Arizoni i Krupnja u Srbiji nije bila prepreka da trojica mladih američkih fudbalera dođu u Srbiju. Želja da nauče nešto više o igri koja u njihovoj zemlji poslednjih godina doživljava novu ekspanziju – započetu organizacijom Svetskog šampionata 1994 – dovela je Aleksa Milera, Tejlora Filija i Bruksa Lenona u Partizan. Oni su čuli da „crno-beli” imaju jednu od najboljih omladinskih škola u Evropi. Veliku ulogu u njihovom dolasku odigrao je Boris Teoharević, nekadašnji fudbaler Partizana, kao i Vanja Radinović, glavni trener za 1997. godište.

Početak je bio očekivan. Kod mladih Amerikanaca bio je prisutan strah i neizvesnost od nove sredine ali posle samo tri dana druženja s mladim srpskim fudbalerima Lenon, Miler i Fili su se veoma dobro uklopili i zavoleli svoje nove drugare. Doduše Miler i Fili su, za razliku od svog mlađeg kolege Lenona, prošle godine u septembru bili gosti Partizana i s velikim oduševljenjem se ponovo vratili u Srbiju. Trener Radinović i njegov asistent Teoharević, koji su nekada zajedno igrali za Partizan, u Krupnju su fudbalski učitelji i pedagozi i otac i majka svakom dečaku...

(/slika2)– Početak je bio veoma težak. Mladi Amerikanci naviknuti na bolji život i mnogo bolje uslove nego kod nas imali su strahovito veliku barijeru. Međutim, na našu sreću veoma brzo su se uklopili u novi sportski život i novu sredinu. Sada svi dišemo kao jedno – kaže trener Vanja Radinović.

Bruks Lenon (12) je sa strahom došao u Srbiju, međutim, veoma brzo je stekao nova prijateljstva, zavoleo srpsku hranu i našu zemlju.

– Srbi su svakako siromašniji narod od Amerikanaca ali su otvoreniji i imaju veću dušu. Osećamo dobrodošlicu na svakom koraku, gostoljubivost i toplinu koja nam nedostaje u Americi. Naši novi fudbalski prijatelji nam pomažu da se što bolje naviknemo na novu sredinu i hvala im na tome. Posebno mi se sviđa Beograd. Međutim, ne sviđaju mi se porušene zgrade u njemu, pomalo sam bio i uplašen, ali Srbi su sjajan i druželjubiv narod. Voleo bih da jednog dana zaigram za Partizan. Sviđaju mi se ćevapi, smoki, čokolada jednostavno dobio sam mnogo više nego što sam očekivao – kaže mladi Lenon čiji je otac nekada igrao za Ohajo i mnoge engleske klubove a danas je vlasnik nekoliko preduzeća u Finiksu.

Njegov stariji kolega Aleks Miler (13) je najveći partizanovac i tu ljubav prema „crno-belom” dresu ne krije, čak je tražio od svog oca Skata da najbržim putem dobije srpsko državljanstvo.

– Želim da dobijem državljanstvo Srbije – kaže mladi Miler. – Volim Partizan Beograd i „crno-belu” boju. Oduševljen sam Beogradom. Mislim da bi mogao da živim u vašoj zemlji a moje najveća želja je da zaigram za svoj voljeni klub – Partizan. Potičem iz fudbalske porodice, deda je bio uspešan fudbalski sudija, ujak je igrao za jedan klub u Arizoni. Moji roditelji su oduševljeni Beogradom i nije isključena mogućnost da pređemo da živimo u Srbiji.

Plavokosi Tejlor Fili (13) potiče iz mešovitog braka, majka mu je Srpskinja (Biljana) sa šest godina stigla je u Arizonu iz Alibunara i upoznala se sa ocem Džonom koji je poreklom Irac.

– Mojim drugovima Lenonu i Mileru sam rekao da ne očekuju previše i neverovatne uslove kao što imamo u Americi ali sam im dao do znanja da će se prijatno osećati u Srbiji i da ih čeka topla dobrodošlica. Hteli su nešto drugačije i mislim da su dobili. Ovde u Srbiji su sjajni ćevapi, musaka, čokoladne bananice i dobri treneri, što je zapravo najvažnije – kaže mladi Fili kome je fudbaler Barselone Mesi najveći fudbalski uzor.

Nenaviknuti na ovdašnji sportski život, trojica mladih Amerikanaca su se na brz i efektan način uklopili u novu sredinu zavoleli Partizan i Srbiju, ne krijući želju da se ponovo vrate i u Krupanj gde su videli neku drugu Srbiju.

Dragan Todorović