Konsenzus o nenasilju

Pekla bih – vrag je odneo šalu. Svakodnevno nas naslovi u novinama upozoravaju da je nasilje u porodici u porastu, da su tuče među vršnjacima sa smrtnim ishodom sve češće, da se deca pod plaštom vaspitanja sve češće zlostavljaju, da mladi neretko dižu ruku na svoje roditelje. Ovakve vesti dođu i – prođu. Javnost se malo uzburka, uznemiri, ali neka sledeća vest poništi ekskluzivnost prethodne . I tako to traje godinama.

Ako bismo hteli da se uhvatimo u koštac sa problemom nasilja postavlja se pitanje: odakle početi?

Po mom mišljenju, na samom početku borbe protiv nasilja neophodno je da se razume da nijedno društvo nije smanjilo stopu nasilja odmah, posle nekoliko možda sjajnih, ali kratkotrajnih kampanja. Borba protiv nasilja je projekat koji može da pokaže rezultate tek posle nekoliko godina ili čak decenija. Ali, da bi se to dogodilo potrebno je da se postigne društveni konsenzus na svim nivoima da nasilje ni pod kojim uslovima nije dozvoljeno. Koncept nenasilja i nenasilnog razrešavanja nesporazuma treba apsolutno da dobije prioritet.

E, tu nastaju problemi. Ako nasilje nije ni pod kojim uslovima dozvoljeno, kako ćemo da čuvamo i štitimo Ratka Mladića i zaboravimo onu potresnu scenu kada njegovi vojnici dele čokolade deci čije će očeve posle nekoliko sati ubiti? Ako nasilje ni pod kojim uslovima nije dozvoljeno kako ćemo da razumemo i podržavamo „pravdu za Uroša”, zaboravljajući da pravda treba valjda da se odnosi i na žrtve, a ne samo na nasilnike. I, konačno, kako ćemo da razumemo izlaganje cenjenog psihoterapeuta dr Zorana Milivojevića koji u „Utisku nedelje” daje „zeleno svetlo” roditeljima da fizičkim kažnjavanjem vaspitavaju svoju decu?

U borbi protiv nasilja postoji odgovornost na svim nivoima. Država je odgovorna što se o ratnim zločinima još ćuti i što mesecima traju diskusije da li je u Srebrenici bilo genocida ili „samo” ratnog zločina. Stručnjaci su odgovorni što su, uglavnom, pasivni i nemi, a kad progovore zaboravljaju da postoji velika razlika između javne i privatne reči. Jer, ja mogu da zamislim da je kolega Zoran Milivojević smišljeno, planski, rukovođen vaspitnim obrascima koje je kao psihoterapeut usvojio, fizički kažnjavao svoju decu samo onda kada je te vaspitne obrasce želeo da ostvari u praksi, ali da li će to razumeti neki očajni roditelj kome otkaz visi nad glavom i koji „leši” svoju decu ne bi li se oslobodio straha, osećanja manje vrednosti i beznađa ?

Prema tome, zakon kojim će se sankcionisati svaka vrsta fizičkog kažnjavanja dece više je nego potreban. Međutim, još je potrebnija društvena klima u kojoj će se afirmisati razgovor, razumevanje, saosećanje, humanost, podrška... Da li je to toliko teško ostvariti?

Profesor univerziteta, specijalista kliničke psihologije