Bitka za podzemlje

U „podzemlju” Srbije ukopan je „ključ” za ukidanje monopola i otvaranje vrata konkurenciji a time i nižim cenama telefoniranja, interneta, kablovske televizije,...

Srbija je premrežena sa hiljadama kilometara podzemnih kanala kojima se provlače optički kablovi koji transportuju signal za telefon, internet, kablovsku televiziju i gomile najraznovrsnijih podataka. Uz stubove na koje se kače bazne stanice mobilne telefonije to čini vredniji deo infrastrukture Telekoma „Srbija” koji se sada prodaje. Ko će biti korisnik te kanalizacije strateško je pitanje Srbije. Jer, ko ima pristup podzemlju Srbije, ima širok spektar mogućnosti.

Ovo misli i Jasna Matić, ministarka za telekomunikacije, koja kaže da je ovo suštinsko pitanje koje se može rešiti time da država propiše obavezu zajedničkog korišćenja infrastrukture Telekoma, čime bi se izbegla greška koju su napravili u Hrvatskoj.

„To bi, na primer, omogućilo Telenoru”, kaže Matić, „da brže izgradi svoju mrežu fiksne telefonije i zaista postane konkurent, što opet treba da utiče na takmičenje u ponuđenim uslugama pa i na niže cene”. Telenoru je bitno da napravi transportnu mrežu između gradova, a već u urbanim sredinama može i preko baznih stanica i etra da šalje signal do svakog domaćinstva. Kako sada stvari stoje Telenor je dobio samo ekskluzivno pravo za drugog fiksnog operatera na dve godine bez stvarnog kapaciteta.

– Evropska unija već je propisala i u osnovna ljudska prava ugradila i pravo na telefon u svakoj kući i pristup internetu. To je „Digitalna agenda” EU. Engleska, Francuska, Finska pa i Grčka (koja to neće sada moći da sprovede zbog krize, a namenila je u te svrhe čak 15 milijardi evra), obavezale su se da do vrata svake kuće dovedu vezu za telefon i internet. Država je ta koja propisuje obavezu za univerzalni servis svejedno da li je građanin na Terazijama ili u Trgovištu. Dakle evropski je pristup da država pravi fond i da iz njega sufinansira veze u ruralnim područjima koje nisu komercijalno isplative. Fond se puni tako što se uvodi obaveza da operateri u njega izdvajaju neki procenat zarade, proporcionalno učešću na tržištu i bez obzira da li drže fiksnu ili samo mobilnu telefoniju – kaže ministarka Matić.

Dakle, bitka za kanalizaciju tek predstoji. Telekom „Srbija”, kako nam je rečeno, mrežu koju je gradio tretira kao svoju. Po toj logici i ona će biti predmet predstojeće prodaje. Inače i Telenoru je ponuđena mogućnost da kroz postojeće cevi „vuče” svoje kablove ili da koristi deo već postojećih kapaciteta, o čemu sada pregovara sa Telekomom.

Finansijski savetnik koji će pripremati predstojeću prodaju Telekoma treba da pogleda i da li je u ugovoru iz 1997. godine grčki OTE (koji i sada ima 20 odsto udela u našem operateru), kupujući te akcije kupio i deo te podzemne infrastrukture, napominje ministarka telekomunikacija.

Jasna Matić smatra i da ne bi bilo dobro oformiti novo javno preduzeće koje bi upravljalo telekomunikacionom infrastrukturom jer država najčešće nije dobar vlasnik. Malo je spremna da ulaže što se može uvideti na primeru Železnice čija je mreža u lošem stanju. (/slika2)

Ipak, ona ima nešto drugačije mišljenje od Srđana Blagojevića bivšeg direktora PTT „Srbija” koji je svojevremeno u vreme vlade Zorana Đinđića bio čovek koji je trebalo da oformi novu fiksnu mrežu – KDS. Ta mreža bila bi resurs za novog fiksnog operatera, ali od nje je samo u delovima ostala mreža za kablovsku televiziju. Istina, ona je mnogo kvalitetnija nego što su je izveli neki privatnici divlje razvlačeći kablove od solitera preko krova obližnje šupe do zgrade prekoputa.

– Cilj je bio da se KDS oformi kao novo javno preduzeće u koje bi ušle telekomunikacione mreže Pošte, Elektroprivrede Srbije, Železnice i Vodovoda. Ali posle ubistva premijera Đinđića ovaj projekat rađen uz pomoć Ministarstva nauke je – zaboravljen. Jasno je da bi samo Telenor za ovakve resurse izdvojio više stotina miliona evra, tvrdi Blagojević, sada direktor u Pupin Telekomu.

Država ovakve resurse može da iznajmljuje, da ih daje u koncesiju stranim partnerima, ali, kako kaže Blagojević, i da sebi samoj omogući pristup. Valjalo bi pogledati samo koliki su računi državne uprave od vrha do lokalnih zajednica pa i računi javnih preduzeća. Ovi resursi su bitni i za vojsku, policiju, sve službe bezbednosti... Dakle sa jedne strane omogućile bi se velike uštede samoj državi, a sa druge prihodi od iznajmljivanja resursa.