Metodološka utemeljenost predloženih reformi

Bez obzira na neslaganje o tome kakve poreske reforme bi bile poželjne i da li je vreme za reforme ili treba sačekati neki povoljniji trenutak, većina autora je saglasna da su poreske reforme potrebne. Međutim postoje i izuzeci. Dr Boško Mijatović je izrazio stav da je postojeći poreski sistem u Srbiji, izuzev poreza na dohodak građana, uglavnom dobar te da stoga reforme nisu ni potrebne. Svi koji bar malo poznaju karakteristike važećeg poreza na imovinu u Srbiji teško da bi se saglasili sa prethodnim stavom. Kod poreza na dobit u Srbiji, uz nisku poresku stopu, postoje i brojna oslobađanja usled čega efektivna poreska stopa iznosi samo od pet do šest odsto. Usled različitih oslobađanja i olakšica razlike u visini efektivnih poreskih stopa između preduzeća koja ostvaruju jednak profit mogu biti velike čime se grubo narušava alokativna neutralnost poreza. Malo je ekonomskih argumenata kojima bi se mogla opravdati primena postojećih olakšica kod poreza na dobit, sa obzirom na to da Srbija ima jednu od najnižih poreskih stopa u svetu – ne računajući poreske rajeve. O manama postojećeg poreskog sistema ubedljivo je u „Politici” pisala profesorka Bisić.

Dr Mijatović takođe osporava utemeljenost predloženih reformi zbog toga što pri njihovom koncipiranju nisu korišćeni ekonometrijski modeli. Ovo je krajnje iznenađujuća primedba s obzirom na to da je dr Mijatović ranije učestvovao u projektima poreskih reformi i da pri tome nije koristio ni ekonometrijske modele ni druge metode kvantitativne analize, kao što su makrobilansne projekcije i mikrosimulacije. Štaviše nije nam poznato da je dr Mijatović, za razliku od autora, ikada koristio ekonometrijsko modeliranje. U studiji na više mesta autori su koristili makrobilansne procene i mikrosimulacije, ali i ocene ekonometrijskih parametara drugih istraživača. Pri formulisanju predloga reformi autori su, kao što je to uobičajeno u svetu, umesto sopstvenih, koristili tipične vrednosti ekonometrijskih parametara. Zbunjujuće je da dr Mijatović, s obzirom da toliko ceni ekonometriju, u potpunosti ignoriše rezultate brojnih ekonometrijskih istraživanja na koje se autori pozivaju da bi dokazali da struktura poreskog sistema utiče na privredni rast. Ako ignoriše rezultate ekonometrijskih analiza poznatih svetskih ekonomista, zašto autorima sugeriše primenu ekonometrijskih metoda?

Dr Mijatović je takođe osporavao ekonomsku zasnovanost predloga poreskih reformi tvrdeći da nije izvesno kako bi se fiskalno rasterećenje rada raspodelilo. Upravo ekonomska teorija tvrdi da raspodela koristi od fiskalnog rasterećenja zavisi od strukture tržišta rada, stope nezaposlenosti, snage sindikata i ponašanja države kao regulatora i kao najvećeg poslodavca. Zbog toga smatram da bi dati faktori (visoka stopa nezaposlenosti, mala snaga sindikata u privatnom sektoru i dr.) uticali da značajan deo poreskog rasterećenja ostane u preduzećima. Osim toga autori predlažu državi da svojim ponašanjem u svojstvu regulatora i najvećeg poslodavca utiče da se fiskalno rasterećenje ne prelije većim delom u povećanje neto zarada. Konkretno, to znači da ne bi bilo dobro da se u trenutku smanjenja poreza značajno poveća minimalna zarada ili da se povećaju plate u javnim preduzećima, državnoj administraciji, obrazovanju, zdravstvu i dr.

Dr Mijatović je takođe u medijima izneo niz začuđujuće pogrešnih podataka i procena. Neko ko se godinama bavi poreskom politikom trebalo bi da zna kakva su reforme sprovođene u Srbiji tokom prethodne decenije.

Tako, na primer dr Mijatović je tvrdio da je fiskalno opterećenje rada u Srbiji 2001. godine gotovo prepolovljeno i da to nije uticalo na povećanje zaposlenosti. Istina je da je fiskalno opterećenje zarada tada smanjeno, ali za svega 10 odsto, jer je uporedo sa smanjenjem poreskih stopa proširena poreska osnovica za oko 25 odsto. Osim toga, poređenje sa 2001. godinom je u potpunosti neadekvatno jer je tada, po konzervativnim procenama, višak zaposlenih iznosio trećinu od ukupnog broja zaposlenih – ekonometrijski rečeno dr Mijatović je napravio grešku izostavljanja relevantne varijable (viška zaposlenih), pa je njen uticaj pripisao poreskoj politici. Osim toga procena efekata predloženih reformi na osnovu rezultata reformi iz 2001. godine je krajnje problematična jer je u međuvremenu došlo do značajne promene privrednog sistema – promenjeni su parametri ekonometrijskog modela te stoga na osnovu 2001. nije moguće prognozirati rezultate u 2010. godini.

Zahvaljujem svima koji su učestvovali u raspravi o poreskom sistemu bez obzira na neslaganja o tome da li je i kakva reforma potrebna. Neke od ideja iznetih u raspravi mogle bi da doprinesu unapređenju poreskih reformi. Nadam se da će javna rasprava o poreskoj reformi doprineti obnavljanju prakse organizovanja javnih rasprava pre donošenja ključnih odluka iz oblasti ekonomske politike i reformi. Uključivanjem većeg broja ljudi u raspravu povećavaju se šanse za donošenje dobrih odluka, u odnosu na praksu donošenja odluka u uskim zatvorenim krugovima. Javna rasprava o porezima trebalo bi da doprinese i balansiranju interesa između različitih socijalnih grupa. Na jednoj strani se nalaze poreski obveznici, koji plaćaju različite iznose poreza, a na drugoj lekari, nastavnici, policajci, poreznici i dr. koji na osnovu poreza pružaju usluge drugim građanima, kao i oni kojima država pomaže kroz socijalnu pomoć.

Urednik i jedan od autora studije „Poreska politika u Srbiji – pogled unapred”