Država je na potezu

Srbiji ne treba pretiti grčkim, argentinskim ili nekim trećim scenarijem. To jeste izazovno, jer nam se pred očima javlja kolaps države kao posledica loše ekonomske politike, ali može biti kontraproduktivno. Naime, lako je pronaći velike razlike između Srbije, sa jedne, i Grčke (ili Argentine), sa druge strane, i time relativizovati složenost situacije u kojoj se nalazimo.

Na primer, budžetski deficit i javni dug Grčke (u odnosu na bruto domaći proizvod) tri puta su veći nego u Srbiji. Prema ovim pokazateljima Grčka je, dakle, u višestruko lošijoj situaciji od Srbije. Ili, Grčka i Argentina nisu imale nezavisnu monetarnu politiku (evro u Grčkoj i valutni odbor u Argentini), a Srbija je ima.

Iz prethodna dva poređenja može da se izvede (opasan) zaključak da Srbija ima lufta, da je ,,zima” daleko i da ,,cvrčak može i dalje da svira”. Može, naime, da se pomisli da je dug put do toga da Srbija postane ,,dužna k’o Grčka” i da novim zaduživanjima možemo da kupimo vreme i izbegnemo nepopularne mere. Paradoksalno, ako se uzmu u obzir navedene i druge razlike u kvalitetu instrumenata i makroekonomskim performansama Srbije i krizom načetih zemalja, grčki slučaj može da deluje umirujuće na srpske političare.

A vreme curi. Na to ukazuju kvantitativni ciljevi koji moraju biti ostvareni ako želimo da postignemo stabilnost i rast privrede i porast životnog standarda. Makroekonomski računi su neumoljivi.

Pretpostavke se mogu varirati, ali suština ostaje ista. Jedna od projekcija pokazuje da ćemo do kraja ove decenije morati da uvezemo oko sedam milijardi evra inostranog kapitala u proseku godišnje (u tome najviše pet milijardi u kreditima, ostalo u direktnim investicijama), kako bi omogućili finansiranje dinamičnijeg rasta (bruto domaćeg proizvoda od oko šest odsto) i vraćanje kredita, a da pri tome zaduženost države ne probije uobičajene granice tolerancije u međunarodnim finansijama.

(Priliv inostranog kapitala nije pitanje izbora, već posledica činjenice da domaće akumulacije nema u dovoljnoj meri i da rastuća privredna aktivnost po definiciji pretpostavlja sve veći uvoz koji valja finansirati.)

Da bi u takvom scenariju proizvodnja do kraja decenije rasla po visokoj prosečnih stopi od osam odsto, a izvoz dostigao potrebnih 35 milijardi evra (sa desetak milijardi u ovoj godini), ključne pretpostavke su da potrošnja države realno opada, potrošnja stanovništva tek blago raste (naročito u sledeće tri godine) i da investicije rastu po dvocifrenoj stopi.

Ove pretpostavke predstavljaju srž novog modela razvoja: manja lična i naročito javna potrošnja, znatno više investicija iz državnih i privatnih izvora i dinamičan razvoj realnog sektora i porast izvoza. Srbija je, kao i većina država sveta, upala u zamku trošenja iznad svojih mogućnosti i sada je vreme da se ova filozofija iz korena menja.

Država je na potezu jer je neophodno da se u budžetu trajno oslobode i realizuju sredstva za investicije, da se smanje neproduktivni tekući javni rashodi i da se konačno stvori povoljniji ambijent za privatne investicije i poslovanje preduzeća.

Jasno, osnovna dilema je da li naša administracija može da se mane populističkih poteza i da se uhvati u koštac sa razvojnim imperativima. To zahteva veća kratkoročna odricanja, što je u trajnom predizbornom ambijentu naročito teško sprovesti. Ali, alternativa može da bude bolnija i eksplozivnija (eto pozivanja na grčki scenario).

Kritičnih tačaka na našem putu ima mnogo. Veliko je pitanje da li će moći da se ostvari potreban priliv kapitala, da li će skroman oporavak lične potrošnje (ako ga uopšte bude) biti socijalno održiv, da li će konkurentnost preduzeća uspeti da se unapredi u tolikoj meri da se industrijska proizvodnja i izvoz preporode. Stanovništvo i privreda moraju da prihvate činjenicu da precenjen dinar razara razvojne perspektive i da će devizni kurs morati da raste. Socijalni mir će biti u neposrednoj vezi sa skromnošću i ozbiljnošću države, pošto afere, korupcija i politička previranja umanjuju spremnost javnosti na ,,stezanje kaiša”.

*Profesor Megatrend univerziteta