Ćutanje posle 15. jula 1995. godine

Tri dana posle ulaska u Srebrenicu Mladić opisuje, u „rokovniku braon boje sa natpisom EI Pupin“ 14. jula 1995. godine, sastanak na kome su pored njega Slobodan Milošević, predsednik Srbije, Karl Bilt i general De la Prel. Milošević je „objasnio stanje oko Srebrenice“. Mladić nabraja šta je sve prihvaćeno na sastanku: pristup Međunarodnog Crvenog krsta ratnoj zoni, konvoji za snabdevanje stanovništva, ekskluzivno pravo policije UN da bude u Srebrenici i Žepi, da se vrate svi koji hoće u svoja mesta... To je prihvaćeno, a Bilt je tražio da se „oslobode dečaci-mladići koji su odvedeni u Bratunac kao i holandski vojnici, da Srebrenica i Žepa budu demilitarizovane“.

Dan kasnije, 15. jula, u Dobanovcima se sastaju Milošević, Jasuši Akaši, Tornvald Stoltenberg, Karl Bilt, general De la Prel, general Smit. Mladić ima odvojeni razgovor s dvojicom generala. Francuz mu kaže da je rešeno oslobađanje 48 Holanđana, traži: „Omogućite potpun pristup MK CK (Crveni krst )svim zarobljenicima. Da se sretnu sa svim zarobljenicima i da podnesu izveštaj MZ (međunarodna zajednica). Da posete z(arobljeničke)/logore. Problem u Srebrenici i Žepi pomoć UNHCR – da donese hranu, ćebad, lekove“.

General Smit kaže da će upotrebiti silu kada su napadnute snage UN i da „postoje priče o zverstvima, pokoljima i silovanjima“ u Srebrenici i Žepi. „Dobro bi bilo da što prije dozvolite UNHCR, MCK.“

I... to je kraj ove beležnice: samo devet strana rukom pisanih, kako potvrđuje potpisom generalova supruga Bosiljka. Ostali rokovnici imaju po 200, 400 strana, ovaj samo – devet. Da li je ostale strane neko (ko?) sklonio, uništio ili ovom prilikom nije pustio u javnost?

U dnevnicima dostupnim „Politici“ Srebrenica se prvi put pominje 6. juna 1992. godine. Izvesni Ostojić govori: „Srebrenica je prazna. Prostor između Srebrenice i Žepe je 90 % rude boksita. Dogovorili smo da Srebrenicu podelimo popola i da oni ostanu na prostoru Osmača. Neki Tošić iznosi drugi predlog ’iza leđa moramo sve očistiti, Žepu i Srebrenicu’”.

Miroslav Deronjić iz Bratunca saopštava 20. juna da „Srebrenica je pala posle smrti Zekića, prihvatili smo ove iz Srebrenice“. Deronjić nastavlja: „Stalno imamo borbe, imamo oko 100 žrtava – oni napadaju sa područja Srebrenice... Imamo problema oko s(ela) Konjević Polja. Presekli su komunikaciju Milići–Zvornik. Ne možemo očistiti Konjević Polje“.

Na referisanju 22. juna pukovnik Subotić saopštava: „Tvrde da u rejonu Bratunca ima oko 50.000 muslimana, kontrolišu potpuno Srebrenicu. Mole kao hitno preduzimanje nekih mera da se ne bi izgubio rudnik”. Tri dana kasnije pukovnik Živanović tvrdi: „Glavni problemi leže u Srebrenici, koji imaju puno školovanih oficira (Mehić Redžo puk, ...puk Mustafić Meho). K-da im je u Srebrenici, zadatak im je da opserviraju selo srpsko, unište ga, opljačkaju i spale. Svakog našeg zarobljenika muče tako što mu otkriju krvnu grupu i uzmu krv do smrti. Prate svaku aktivnost, a na sahranama masovno ubijaju... Tuku minobacačima i topovima po levoj obali Drine. Dejstvuju ka s. Voljevici da bi presekli vezu prema Srbiji. Bratunac se čvrsto organizovao prema Srebrenici... Ako se slomi s. Žedinsko (tursko), Moćevići i Osmače Srebrenica se može pripremiti za predaju.“

Mladić 30. juna zapisuje susret s predstavnicima opštine Zvornik kome prisustvuje i „preds. pred. Srebrenice – Jakić Miodrag“. Predsednik Vlasenice Milenko Stanić kaže „treba očistiti Srebrenicu i okolinu“. Desimir Mitrović obaveštava: „Od Skelana prema Srebrenici smo pomerili front prema Srebrenici. Kod Tegara su nam spalili Ratkoviće, Polimce, a naši su danas završili sa Tegarima“. Govorio je i pomenuti predsednik Srebrenice Jakić o svakodnevnim napadima muslimana na rudnik Sase, o fabrici sačme u Potočarima, trezoru srebra (najmanje tona) i zlata i upozorava: „Kod Sase je jalovište, ako bi ga probili bilo bi sve uništeno do Crnog mora“. On navodi i da je musliman iz sela Košalj po imenu Vehbija, sin hodže, „pobio više naših ljudi“.

Očigledno je u leto 1992. bilo užasno napeto u Srebrenici i okolini pa u predsedništvu na Palama 18. avgusta 1992. godine pukovnik Dimitrije Šibalić iz Bratunca pita: „Da li možemo Srebrenicu zauzeti“. Ako je odgovor dobio, on nije zapisan. „Šta sa Srebrenicom“, pita pukovnik Simić na sastanku u Predsedništvu RS s komandantima korpusa i članovima Generalštaba 27. septembra 1992. godine na Palama. Na pitanje niko nije odgovorio.

U „rokovnik u kožnoj futroli braon boje“ Mladić 12. januara 1993. godine, na konferenciji u Ženevi, beleži govor Harisa Silajdžića: „Genocid naroda se nastavlja... Juče u Srebrenici 195 ljudi umrlo od hladnoće i gladi“.

S generalima Larsom Erikom Valgrenom i Filipom Morionom 9. aprila 1993. godine Mladić razgovara u Beogradu, u vili u Botićevoj ulici, a Valgren kaže: „Ako bi smo mogli rešiti Srebrenicu onda bi mogli ići dalje... Od mene je SB (Savet bezbednosti Un) tražio da pojačam pozicije UN u Srebrenici... Medicinska situacija u Srebrenici je neprihvatljiva, da ne kažem strašna. Zato smo došli kod Vas jer mi znamo da je tamo presečen“. Morion je tome dodao da u gradu ima bar 40.000 žena i dece. Mladić ne pristaje na predlog o demilitarizaciji, o čemu će Valgren da obavesti generalnog sekretara UN, Slobodana Miloševića i štampu. Ipak, dogovoreni su prekid vatre u „džepu Srebrenica od sutra u 14 časova“ i novi sastanak… Na konferenciji za novinare postavljeno je pitanje: „Da li znači da VRS neće ući u Srebrenicu“.

Na razgovoru sa Šermonom iz Crvenog krsta, 13. aprila u Bijeljini, Mladić zapisuje da je rekao da je šokiran onim što se dogodilo u Srebrenici: „...Čuli smo u vijestima… Preko takvih vesti se svašta desilo protiv J(ugoslavije) i srpskog naroda“.

Njihov novi razgovor je 30. aprila, a Šermon kaže da su „naši doktori“ učestvovali u evakuaciji ranjenika iz Srebrenice i traži da se deca vakcinišu, da dođe lekar „naš ili musliman da vodi kliniku“...Mladić odgovara: „Za Srebrenicu ćemo rešiti pitanje vode, struje, medic. obezbeđenja i vakcinacije ako do 15. 05. 93. muslimani ispoštuju dogovor o predaji oružja“.

Momčilo Krajišnik, uvek najtvrđi u stavovima, 7. maja 1993. godine kaže: „Da pustimo posmatrače u Srebrenicu, Žepu i Goražde, Bihać, Tuzlu“, a general Morion kaže: „Na zahtev vaše vlade mi smo dobili novi mandat stvaranja bezbednosnih zona: Srebrenica, Sarajevo, Žepa, Goražde, Tuzla, Bihać... U okviru zone predaja oružja snagama UN. Ako Srbi žele da uđu u Srebr. biće im dozvoljeno“. Istog dana u susretu s muslimanskim snagama Halilović (Sefer, komandant Armije BiH) za planirano razoružanje u Srebrenici kaže: „Ne postoji sila koja će nas razoružati... Svi ćemo izginuti a oružje nećemo predati. Trajaće ovaj rat predugo“. Morion, međutim, kaže da ima dogovore s pukovnikom Vukšićem i Naserom Orićem i da nastavljaju s rozoružavanjem unutar linije razdvajanja i traži od Mladića da se njegove snage povuku izvan dometa artiljerije i tenkova.

Morion, 15. maja na aerodromu u Sarajevu, predlaže „proširenje demilitarizovanog područja oko Srebrenice i Žepe“ a general Kejz kaže da misli da je sve teško oružje predato i da je problem s predajom lakog naoružanja jer zaraćene strane ne veruju jedna drugoj. Istog dana Viktor Andrejev, drugi čovek Unprofora, kaže Mladiću: „On (Morion) je u Srebrenici mogao dovesti do katastrofe, ali ste vi odlično kontrolisali situaciju. Vi ste to sjajno rešili... Znaju svi da je Morion Srebrenicu i Žepu napravio veštačkim problemom“.

O Srebrenici Mladić ponovo razgovara s generalom Valgrenom 12. juna u Beogradu. Dogovor je da se popravi pumpa za vodu u Srebrenici i da visoki komesar za izbeglice može u nju da dolazi bez ograničenja i da u konvojima ne sme biti novinara i nezvaničnih lica.

General Morion kaže Ratku Mladiću 25. juna 1993. da u „Srebrenici najradikalniji muslimani žele pogoršati situaciju, da bi svet imao grižu savesti. Trebate izbeći želju za etničkim čišćenjem tih teritorija. Za svet će biti neprihvatljiva evakuacija muslimanskog stanovništva“. On još savetuje Mladića da omogući izbeglima iz Konjevića Polja i Cerske da se iz Srebrenice vrate svojim kućama,

Nove razgovore o Srebrenici Mladić vodi s generalom Brikmanom 23. jula 1993. u Kalinoviku: „Problem Srebrenice i Žepe – moj odgovor: Samo da predaju oružje“.

General Brikman kaže Mladiću 6. novembra 1993. da mu UN daju da uradi dosta posla u Srebrenici i da je tražio od njega da poštuje primirje kao u Sarajevu.

Pukovnik Tolimir 27. novembra kaže da „Unprofor sve više vrši izviđanje naših prostora... Žele pojačati snage u Žepi, Srebrenici i Goraždu“, a 15. decembra general Brikman objašnjava kakve će snage doći u Srebrenicu (dve čete) da čuvaju primirje. Dan kasnije Mladić upisuje: „U Srebrenici grupisana 3 muslimanska bataljona. Vrši se nasilno izviđanje Konjevića Polja“.

Posle ovog podatka izgleda čudno kada Nikola Koljević 12. januara 1994. kaže na sastanku na Palama: „Muratović mi je rekao: ’U nama sazreva uverenje da nama Srebrenica i Žepa nisu strateški važne’“. Mladić pita: „Šta konkretno za Srebrenicu“.

Odgovor stiže od Radovana Karadžića na Palama 14. januara 1994. godine: „Do 18. januara da dozvolimo zamenu u Srebrenici 1:1“.

Četiri dana kasnije Mladiću svakako prija mišljenje njegovog „omiljenog savetnika“ Viktora Andrejeva, drugog čoveka Unprofora, koji mu na Jahorini kaže: „Situacija u Srebrenici je isisana iz prsta, a oko Tuzle vidi se američki interes“. Ali, svakako mu nije bilo milo da čuje: „Vaša vojska gubi pozicije, nemate pešadije, oni računaju da vi ne možete izvesti ozbiljnu of(anzivu). Muslimani računaju da su zimu prebrodili. Sada je centralno pitanje Tuzla i Srebrenica“.

Istoga dana general Brikman kaže Mladiću da će u Srebrenicu doći Holanđani s naoružanjem ne većeg kalibra od 20 milimetara i da su to pred kamerama već objasnili on, Karadžić i Akaši.

S tog sastanka nerazumljiv je zapis o incidentu s letom Mladićevog helikoptera na koji je možda pucano u blizini Srebrenice. Brikman obećava istragu i kaže da razume zašto Mladić nije došao na sastanak s generalom Delićem (Rasim, ratni komandant Armije BiH).

Dva dana kasnije, 20. januara, Brikman i general Kot opet s Mladićem razgovaraju o datumu dolaska u Srebrenicu Holanđana koji treba da zamene Kanađane. Mladić ne beleži da je išta odgovorio iako je nešto morao reći, a moguće je da je mislio isto što je 24. januara izgovorio general Manojlo Milovanović: „Moramo ići na što veće sabijanje turaka u enklave“. Ali, isto tako, Mladić ne navodi bilo kakvu svoju reakciju kada mu 30. januara general Rouz kaže: „Srebrenica–Tuzla... Narod u Njujorku misli da Vi blokirate konvoje i snage UN, što nije tačno“.

Rukovodstvo RS na Palama 15. februara 1994. razgovara o mogućnosti vazdušnih udara NATO snaga. Mladić beleži svoje pitanje: „Bili bilo dobro da M(uslimanima) ponudimo prekid po modelu Srebrenice i Žepe?“.

Odajući priznanje vojsci RS za uspešno izvedenu akciju „Zvijezda“, Ratko Mladić, pod datumom 23. 04. 94, na sastanku Vrhovne komande kaže da „Turci ... ne predstavljaju veću niti organizovanu vojnu snagu u enklavama Goražde, Žepa i Srebrenica čije neutralisanje u narednom periodu moramo realizovati političkim, ekonomsko-državnim i po potrebi vojno-policijskim merama“.

U istom „rokovniku sa natpisom NIS“, pod datumom 1. jul 1994, pukovnik Vićić saopštava da „brigada drži front ka Srebrenici, potpukovnik Ognjenović kaže: ’U enklavi Srebrenica neprijatelj ima tri brigade (oko 10.000 vojno sposobnih)’, potpukovnik Tubić tvrdi: ’Mogli smo naneti znatne gubitke muslimanima u Srebrenici ali nam je rečeno da to ne radimo?’, pukovnik Vukota: ’Turci su doživeli slom razdvajanjem Srebrenice od Žepe’“.

Iz dnevnika ne doznajemo šta se dešavalo od jula do 22. decembra kada sledi novi zapis sa „sastanka kod Karadžića“ gde Mladić zapisuje da je Crveni krst tražio „da im u Srebrenicu omogućimo ulazak“, a Momčilo Krajišnik da se Crveni krst bavi samo razmenom ratnih zarobljenika.

Ekipa „Politike”