Kao sedam miliona luksuznih „mercedesa”

Prvo je stradala potpuno trivijalna evropska tradicionalistička simbolika. Veliko grčko ime, kada se sa njim izađe na ekonomsko-političku berzu, košta 350 milijardi evra, odnosno sedam miliona luksuznih „mercedesa”. Tu cenu za ukras u svom rodoslovu Brisel je spreman da oprosti, pa neka plate, ako im znači.

Dakle, grčka kriza je najdirektnije pokazala da ako Evropska unija za svojih nekoliko decenija postojanja nije uspela da stvori pretpostavke za njeno efikasno funkcionisanje postavlja se pitanje kakva je onda uloga takve političke tvorevine.

Sociolog Maks Veber u svome delu „Protestantska etika i duh kapitalizma“ daje etičke pretpostavke za kapitalistički ekonomski sistem i nalazi ga u versko-istorijskom procesu, posebno u Luterovoj reformaciji. Veber jednim prstom ukazuje na kapitalizam a drugim na protestantsku reformaciju kao njegov uzrok. Da li onda Grcima, da bi se usaglasili sa ekonomijom EU, vulgarno rečeno, fali – protestantska etika? (Možda je od Grčke bolji primer stogodišnji neuspeli južnoamerički kapitalizam, ali ostanimo u ovim krajevima.)

Nadovezujući se na delo „Jevrejsko pitanje“ Bruna Bauera, Karl Marks u svom „Prilogu jevrejskom pitanju“ zaključuje da politička država, uzimajući kao primer SAD, ne zahteva nikakav svetovni napredak. Po Marksu, u današnjoj državi ne dešava se nikakva suštinska etička promena pojedinca. Isto tako, u Evropskoj uniji Grk ostaje Grk, Portugalac ostaje Portugalac, a njihove istorijske promene će se istinski dešavati na drugim mestima. Ako ukrstimo ovu Marksovu konstataciju sa pomenutom Veberovom teorijom, po kojoj svaki sistem traži svoje specifične etičke pretpostavke, ispada da EU sebi nije dala zadatak da promeni nabolje evropskog čoveka, već da mu učini da se onakav kakav je oseća komotno. Entuzijazam da će takva politička tvorevina učiniti suštinsku promenu, recimo u nekakvom mentalitetu, čini se, postoji još jedino kod istočnoevropskih građanskih inicijativa.

Koliko je teška kriza duha u Evropi vidi se i po tome što se Grci danas osuđuju, u množini i jednini, zbog toga što protestuju zbog stanja u kome se nalaze. U štampi se često mogu naći opservacije tipa: „Iako istraživanja kažu da 80 odsto Grka podržava radikalnu reformu, retkima smetaju novčane usluge poznate kao ’fakelaki’, male koverte, koje olakšavaju svakodnevni život“.Od stanovnika Grčke se, valjda, traži da ovaj problem reše na ličnom nivou, ćutke od sramote, ili sistemom „od vrata do vrata“. Pomenuta (etička) reformacija upravo je nastala kao reakcija na korupciju i započeta je tridesetogodišnjim istrebljivačkim ratom. Grcima se korupcija odvijala pred očima i oni su sve vreme trajanja EU reagovali na to iz sveg glasa, sa sve bombama itd., a Evropa je dopustila sebi da im grčka vlada podmetne lažne izveštaje o budžetu! Ovde se mora preskočiti nit teksta pa reći da Evropa, umesto da prosvećuje i emancipuje, od svojih građana traži da budu naivni.

Na kraju, šta Evropska unija nudi Evropi? Nacionalnu državu, etnički identitet i ekonomski interes. Evropski etničko/nacionalni identitet, kroz našu etičku prizmu, funkcioniše izuzetno uspešno sa tucetom ponosnih nacionalnih država, a Grci su ispali mangupi i uspeli su da „drpe“ 350 milijardi evra da bi se izvukli na „istorijsku žvaku“. Ako se neko sada iznervirao što nije našao jednostavan odgovor u ovakvom načinu razmišljanja, to je zato što se etika teško objašnjava.

*Elektroinženjer, produkcijska kuća Post Scriptum