Dilanov haos

Kao „hard-kor” fan Boba Dilana, do sada sam ga gledao uživo pet puta. Prvi put sam bio na njegovom koncertu davne 1978. godine u Engleskoj, na jednom aerodromu kraj Londona. Gledao sam ga i u Beogradu 1991. godine, a pretposlednji put sam Dilana slušao pre dve godine u Hrvatskoj na varaždinskom „Radar” festivalu. I pred ovaj ponovni beogradski koncert (6. juna u Beogradskoj areni) imao sam mnoga očekivanja, i, na moje zadovoljstvo, sva ona su ispunjena! Dilan nije za svakoga, i čovek mora da bude upućen u njegov rad da bi znao šta da očekuje na koncertu i verovatno neki koji nisu znali kako on zvuči poslednjih dvadesetak godina razočarali su se u nedelju uveče.

Svi oni koji su došli na koncert sa željom da pevaju sa Dilanom nisu to mogli zato što on stalno menja aranžmane svojih pesama i drugačije ih izvodi. Ali, on to radi poslednjih 20 godina, tako da to nije iznenađenje. Meni se to čak i sviđa, i mnogo je zanimljivije. Čak ni ja neke pesme nisam u prvi mah prepoznao. Dilan gaji nešto što bismo uslovno mogli nazvati džez pristupom, a tu prevashodno mislim na to da ima jako puno improvizacije u svemu što radi – i u svirci, u prezentaciji pesama... Dilan je verovatno jedan od retkih muzičara koji na svakom koncertu izvodi drugu set-listu. Pre Beograda pogledao sam njegove set-liste poslednjih nekoliko dana i sve su se razlikovale. Njegov repertoar je promenljiva stvar, stalno se menja i to je ono što ga izdvaja. Meni se to veoma sviđa i smatram da je to pravi način na koji treba raditi.

Slušam ovih dana komentare da nije komunicirao sa publikom, a to pričaju oni koji nisu dobri poznavaoci Dilana. Bob Dilan ne komunicira sa publikom, to je za njega normalna stvar! Nije on u Beogradu bio ćutljiviji nego inače, već na njegovim koncertima ne postoji: „Ajmo, ruke gore”, „Pevajmo zajedno”, „Hvala”...

Još jedan pozitivan utisak koji sam poneo sa koncerta jeste što je Dilan tako diskretno i elegantno „dizajniran”, a pri tom ne prelazi granicu dobrog ukusa i njegov „šou” nijednog trenutka ne prerasta u cirkus. Mnogi moji prijatelji su posle koncerta primetili da bi možda bilo bolje da je koncert održan u nekom intimnijem prostoru koji prima oko 1.000 ljudi. Arena je, možda, prevelika, ali opet i Dilanova karijera je prevelika!

Bend sa kojim je nastupio u Areni je bio fenomenalan, usviran do maksimuma, a radi se o muzičarima koji sa njim sviraju već godinama. Basista Toni Garnije je Dilanov najdraži saradnik i sa njim svira još od 1988. godine. Tehnički Dilan nije veliki gitarista, klavijaturista i pevač, i to svi znaju. Ali, to i nije poenta, jer kada se ide na Dilanov koncert ne ide se da bi se slušala neka virtuozna solaža – ide se zbog pesama i sve je njima podređeno!

Moj utisak je i da je kod Dilana uvek prisutna izvesna doza haosa, čak mi se čini da muzičari uvek zabezeknuto gledaju u njega, ne znajući šta će sledeće da uradi. Baš zbog te nepredvidivosti, meni su njegovi koncerti krajnje uzbudljivi i zato ga i volim.