Preminuo književnik Žarko Komanin

Smr­ti se ni­je pla­šio. Umeo je da ka­že: „Sve pro­la­zi, sve za­ve­ja­va sni­jeg i smrt, ali čo­vjek oti­ma od smr­ti ko­li­ko mo­že. A ne mo­že mno­go”. – U svo­jim de­li­ma, sum­nja­ju­ći u pri­če po­bed­ni­ka, ot­ko­pa­vao je za­ko­pa­nu isti­nu

Ju­če uju­tru, u In­sti­tu­tu za pluć­ne bo­le­sti u Be­o­gra­du, pre­mi­nuo je Žar­ko Ko­ma­nin, je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih srp­skih knji­žev­ni­ka. Po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na mu­čio ga je em­fi­zem plu­ća, te­ško je di­sao, te­ško se kre­tao.

Žar­ko Ko­ma­nin (1935), ro­đen je u se­lu Dre­nov­šti­ca, srez nik­šić­ki, u uči­telj­skoj po­ro­di­ci. Za­vr­šio je Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Be­o­gra­du. Pr­vu pri­ču „Bje­gu­nac” ob­ja­vio je 1956. go­di­ne. De­set go­di­na (1964-1974) bio je po­zo­ri­šni kri­ti­čar „Ve­čer­njih no­vo­sti”, po­tom je, od 1978. do 2001. ra­dio kao dra­ma­turg u Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Be­o­gra­du. Autor je kult­nih dra­ma: „Pro­rok”, „Pe­li­no­vo”, „Og­nji­šte”, „Ti­moč­ka bu­na”, „Vož Ka­ra­đor­đe i knez Mi­loš”, „Go­do je do­šao po svo­je”, zbir­ke pri­ča „Za­ko­pa­no i ot­ko­pa­no”, ro­ma­na: „Ko­li­jev­ka”, „Ko­sta­ni­ći”, „Pro­va­li­je”, „Pre­stup­na go­di­na”, „Go­spod nad voj­ska­ma”, „Ako te za­bo­ra­vi, moj oče”, „Lje­to­pis vječ­no­sti”.

U svo­jim de­li­ma ot­ko­pa­vao je za­ko­pa­nu isti­nu. Mu­či­li su ga bra­to­u­bi­lač­ki rat i oce­u­bi­stvo, sum­njao je u isti­nu po­bed­ni­ka, po­go­to­vo ka­da je shva­tio da je u njoj mno­go la­ži. Bi­lo je to vre­me ka­da su za­ko­pa­va­ne cr­kve, ka­da se su­di­lo Bo­gu. Ko­mu­ni­sti su že­le­li sve da za­ko­pa­ju i po­ša­lju u za­bo­rav. U Nik­ši­ću, 1953. go­di­ne, iz­ba­ci­li su ga iz Na­rod­ne omla­di­ne. U Gor­njem Po­lju, bli­zu Nik­ši­ća, su­di­li su Bo­gu. Osu­di­li su ga na smrt, sta­vi­li u kov­čeg i sa­hra­ni­li is­pred cr­kve. Mno­go go­di­na ka­sni­je, Ko­ma­nin će na­pi­sa­ti pri­ču o sa­hra­nji­va­nju cr­kve Sve­ti Ni­ko­la. Ka­da je ob­ja­vlje­na zbir­ka pri­ča „Za­ko­pa­no i ot­ko­pa­no”, re­kao je: „Mno­ge sam pri­če, od 1956. do da­nas, ob­ja­vio po li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma, i one, za­ko­pa­ne, po­či­va­ju u nji­ma, kao u za­tra­vlje­nim grob­ni­ca­ma. Sa­da, ne­ke od njih, ot­ko­pa­vam i va­dim iz nji­ho­vih ra­si­ja­nih gro­bo­va i po­no­vo ih sa­hra­nju­jem u ovoj knji­zi, na jed­nom mje­stu, u za­jed­nič­kom gro­blju, da le­že jed­na po­red dru­ge, za­na­vjek”.

Pod­se­ćao je na srp­sku po­slo­vi­cu: Brat bra­ta nad ja­mu vo­di, ali ga u nju ne ba­ca. U na­šem gra­đan­skom ra­tu, ko­mu­ni­sti se ni­su pri­dr­ža­va­li ove po­slo­vi­ce: brat je uja­mio bra­ta i za to u mi­ru do­bio od­li­ko­va­nja. Po­bed­ni­ci su te­ra­li po­ra­že­ne da sve za­bo­ra­ve. Še­zde­set go­di­na isti­na je za­ko­pa­va­na. Ali, isti­na ne mo­že da tru­li i ni­ko ne mo­že po­be­ći od su­da Bož­jeg. U ro­ma­nu „Ako te za­bo­ra­vim, moj oče”, autor pri­ča pri­ču o ocu: „Ako je ja ne is­pri­čam, osta­će i otac, i pri­ča, i ja  za­ko­pa­ni u gro­bu vre­me­na”. Ipak, imao je raz­u­me­va­nja za krv­ni­ke, sma­trao je da je nji­ma te­že, ne­go žr­tvi. Bo­lje je bi­ti go­njen, ne­go pro­go­ni­ti. Ose­ćaj sti­da je du­blji od bo­la, kao što je sre­ća du­blji ose­ćaj od ne­sre­će. Moć sti­da ra­ste sa ra­stom sve­sti.

Ka­da su u Cr­noj Go­ri, po­sle de­set go­di­na, ob­no­vi­li „Nje­go­še­vu na­gra­du”, ka­ko bi sa­ču­va­li uspo­me­nu na „ve­li­kog cr­no­gor­skog pe­sni­ka”, Ko­ma­nin je re­kao da ime pe­sni­ka Nje­go­ša ne mo­že ni­ko da utu­li. Za­lud su to po­ku­ša­va­li ne­ka­da­šnji ko­mu­ni­sti i da­na­šnji klo­ni­ra­ni ko­mu­ni­sto­i­di. Nje­goš je ljud­ska, pe­snič­ka, vla­dar­ska, cr­kve­na i srp­ska pla­ni­na ko­ju je Bog stvo­rio. Dok je srp­skog ro­da i je­zi­ka – Nje­goš ne mo­že umre­ti. Nje­goš je srp­ski iz­raz i sna­ga. Ka­da su ko­mu­ni­sti ra­zo­ri­li Nje­go­šev grob, oni su ga ti­me još vi­še usa­di­li u ze­mlju, u svoj na­rod i srp­ski je­zik.

Mno­go ga je lju­ti­lo pre­i­me­no­va­nje srp­skog je­zi­ka u cr­no­gor­ski i stva­ra­nje no­ve azbu­ke sa 32 slo­va. Go­vo­rio je da su „o ve­li­kom ja­du za­ba­vi­li i se­be i svet”. Laž ne mo­že da po­sta­ne isti­na, ni­ti ma­le­nost bi­ti ve­li­ka. U sva­koj obla­sti ljud­skog ro­da i du­ha, ne sa­mo u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri, sva­ki ba­kin ko­kot ve­ru­je da pe­va i ne zna da on, ustva­ri, ku­ku­ri­če.

Nje­gov po­sled­nji ro­man „Lje­to­pis vječ­no­sti”, ko­ji je ob­ja­vi­la Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga, bio je u naj­u­žem iz­bo­ru za NIN-ovu na­gra­du, kao i na­gra­de „Me­ša Se­li­mo­vić” i „Iz­vi­i­skra Nje­go­še­va”, ali su mu sve iz­ma­kle za po je­dan glas. A on­da je iz Vra­nja sti­gla vest da je do­bio na­gra­du „Bo­ri­sav Stan­ko­vić”. Iskre­no se ob­ra­do­vao, jer je vo­leo i ce­nio Bo­ru Stan­ko­vi­ća, ali u Vra­nje, zbog bo­le­sti, ni­je mo­gao do do­đe na sve­ča­no uru­če­nje. U pi­smu ko­je je po­slao sto­ji da je Bo­ri­na knji­žev­na nji­va – nji­va le­po­te, nji­va isti­ne, nji­va po­ra­že­nih, po­ni­že­nih i uvre­đe­nih, nji­va na ko­joj i onaj ko­ji pi­še i onaj ko­ji či­ta na­pi­sa­no mo­že da umre od le­po­te i isti­ne.

Bi­lo je do­go­vo­re­no da Mi­ro­slav Ce­ra Mi­ha­i­lo­vić, glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik Knji­žev­ne za­jed­ni­ce „Bo­ri­sav Stan­ko­vić”, ka­da to pri­li­ke do­zvo­le, do­đe u Be­o­grad i pi­scu uru­či na­gra­du. Na­ža­lost, Ko­ma­nin se pre­se­lio u svo­je mit­sko me­sto Pe­li­no­vo, u več­nost, ta­mo gde je sav nje­gov ži­vot i sva nje­go­va li­te­ra­tu­ra.

Smr­ti se ni­je pla­šio. Umeo je da ka­že: „Sve pro­la­zi, sve za­ve­ja­va sni­jeg i smrt, ali čo­vjek oti­ma od smr­ti ko­li­ko mo­že. A ne mo­že mno­go”. Bi­će, po sop­stve­noj že­lji, sa­hra­njen u za­vi­ča­ju, u Nik­ši­ću. U jed­nom raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku”, re­kao je: „Za­vi­čaj je ono če­ga se se­ća­mo. Za­vi­čaj je i ko­li­jev­ka i grob, mi­kro­ko­smos”.

Vre­me sa­hra­ne Žar­ka Ko­ma­ni­na, ko­ga su od mi­lja svi zva­li Ža­nja, bi­će na­knad­no sa­op­šte­no.

Zo­ran Ra­di­sa­vlje­vić

-----------------------------------------------------------

Usamljeni vuk naše književnosti

Dra­gan La­ki­će­vić, knji­žev­nik: Dram­ski i pro­zni pi­sac Žar­ko Jo­va­no­vić uzeo je za knji­žev­no pre­zi­me pri­pad­ni­štvo svom užem za­vi­ča­ju – Ko­ma­ni­ma, jer se ta­ko, na gra­ni­ci Cr­ne Go­re i Br­da, na gra­ni­ci sta­rog i no­vog do­ba, do­bra i zla, zbi­va nje­go­vo knji­žev­no de­lo ko­je tek tre­ba pro­či­ta­ti i pro­u­či­ti.U za­vi­ča­ju Ko­ma­nin pro­vo­di de­tinj­stvo, sve od stra­šnog su­da­ra: „Is­kla­ti se bra­ća me­đu so­bom”... Taj su­dar–mo­ral­ni i me­ta­fi­zič­ki, vi­še ne­go ide­o­lo­ški i isto­rij­ski, po­sta­će po­zor­ni­ca nje­go­vih dra­ma i ro­ma­na. U po­je­di­nim seg­men­ti­ma te lič­ne, po­ro­dič­ne i na­ci­o­nal­ne tra­ge­di­je naš pi­sac pre­po­zna­je bi­blij­ske for­mu­le i si­ste­me, va­ri­ra ih na­šim ime­ni­ma, por­tre­ti­ma, sud­bi­na­ma... U tre­nu­ci­ma opre­de­lje­nja za Bož­ju prav­du i isti­nu, kad se nje­go­va uža otadž­bi­na Cr­na Go­ra ve­ro­lom­no ot­ce­plju­je od svog srp­skog isko­na, Ko­ma­nin ura­sta u bi­će knji­žev­no­sti i kul­tu­re ko­ju su stvo­ri­li Ma­ta­vulj, Lju­bi­ša, Ko­čić, An­drić, Bo­ra Stan­ko­vić, Mi­o­drag Bu­la­to­vić... Pri­zna­nja do­bi­ja u Vra­nju, gde je, opet, čim je Ko­ma­ni­nu do­de­lje­na na­gra­da s ime­nom pi­sca „Ne­či­ste kr­vi”, sru­šen spo­me­nik pe­sni­ka „Sta­rih da­na” i „Bož­jih lju­di”... I Ko­ma­nin je pi­sac sru­še­nih pre­sto­la i obo­re­nih vred­no­sti – srp­ski pi­sac.

Mar­ko Ne­dić, knji­žev­ni kri­ti­čar: Pod­jed­na­kom i istin­skom lju­ba­vlju pre­ma srp­skom je­zi­ku i knji­žev­no­sti, i pre­ma za­vi­čaj­nom pro­sto­ru u Cr­noj Go­ri, do­sto­jan­stvom i sta­bil­no­šću svo­je lič­no­sti i sva­kom svo­jom no­vom knji­gom Žar­ko Ko­ma­nin je po­tvr­đi­vao po­seb­no i ve­o­ma is­tak­nu­to me­sto ko­je ima me­đu sa­vre­me­nim srp­skim pi­sci­ma. Iz uza­jam­nog de­lo­va­nja i pro­ži­ma­nja ono­ga što je čvr­sto ugra­đe­no u čo­ve­ko­vo bi­će i ono­ga što mu na­me­ću isto­rij­ske, dru­štve­ne i eg­zi­sten­cjal­ne okol­no­sti u ko­ji­ma po­sto­ji kao je­din­ka na­la­ze se ne­ke od naj­va­žni­jih te­mat­skih i zna­čenj­skih oso­bi­na nje­go­vog ce­lo­kup­nog pro­znog i dram­skog de­la. Po­e­ti­za­ci­ja vre­me­na de­tinj­stva i mla­do­sti u za­vi­ča­ju, pro­i­za­šla iz na­gla­še­nog emo­tiv­nog i etič­kog od­no­sa pre­ma nji­ma, po­e­ti­za­ci­ja je­zič­kih i stil­skih sred­sta­va u do­ča­ra­va­nju du­bo­ke do­ži­vlje­no­sti ovih poj­mo­va, naj­zna­čaj­ni­je od­re­đu­je ko­li­či­nu i ni­vo umet­nič­kih od­li­ka Ko­ma­ni­no­vih knji­žev­nih ostva­re­nja.

Mi­ro­slav Ce­ra Mi­haj­lo­vić, knji­žev­nik: Na dan kad je sru­šen spo­me­nik Bo­ri Stan­ko­vi­ću u Vra­nju uga­sio se ži­vot po­sled­njeg do­bit­ni­ka Bo­ri­ne na­gra­de Žar­ka Ko­ma­ni­na. Ima tu ne­ke čud­ne sim­bo­li­ke, čud­ne po­du­dar­no­sti. Na­ža­lost, ni on­da, 29. mar­ta, Žar­ko ni­je mo­gao da do­đe u Vra­nje ka­ko bi­smo mu lič­no uru­či­li na­gra­du. Iz Kli­nič­kog cen­tra, bo­le­stan, ja­vljao se se po ne­ko­li­ko pu­ta dnev­no. Ni­je krio ve­li­ku ra­dost i za­do­volj­stvo što je do­bio ovo pre­sti­žno pri­zna­nje, ko­je no­si ime pi­sca ko­ga je, uz Nje­go­ša, sma­trao naj­ve­ćim srp­skim pi­scem. Na vest o Žar­ko­vom od­la­sku i nje­go­voj to­li­koj žur­bi da se što pre su­sret­ne sa Bo­rom, i za­jed­no sa njim osta­ne u isto­ri­ji srp­ske knji­žev­no­sti, mi u Knji­žev­noj za­jed­ni­ci Bo­ri­sav Stan­ko­vić po­seb­no smo po­ča­stvo­va­ni što smo mu do­de­lom na­gra­de „Bo­ra Stan­ko­vić” is­pu­ni­li ve­li­ku ži­vot­nu že­lju i pri­re­di­li mo­žda po­sled­nju ra­dost.

Mi­lan Vlaj­čić, knji­žev­ni kri­ti­čar: Žar­ko Ko­ma­nin je bio usa­mlje­ni vuk u na­šoj knji­žev­no­sti. Od­li­čan pri­po­ve­dač, do­bar dram­ski pi­sac, ove zi­me se ro­ma­nom „Lje­to­pis vječ­no­sti” na­šao u naj­u­žem iz­bo­ru za NIN- ovu na­gra­du, ko­ja mu je iz­ma­kla za dla­ku. Pri­li­kom sve­ča­ne pre­da­je NIN- ove na­gra­de, kao pred­sed­nik ži­ri­ja, imao sam ose­tljiv za­da­tak sa sa­op­štim ka­ko je on, po mom mi­šlje­nju, kao i mi­šlje­nju pro­fe­so­ra Alek­san­dra Ili­ća, na­pi­sao naj­bo­lji ro­man go­di­ne, ina­če ne mno­go iz­u­zet­ne u knji­žev­nom smi­slu, kao što to ni­su ni mno­ge u pret­hod­nim de­ce­ni­ja­ma. Ni­je ko­ke­to­vao sa post­mo­der­ni­zmom, ni­ti je umeo da se otrg­ne od tra­di­ci­je ka­zi­va­nja, ko­ja ide od Mi­lja­no­va i La­li­ća do da­nas. I u tom nje­go­vom tra­di­ci­o­na­li­zmu vi­dim le­pu do­sled­nost, što je sve re­đa oso­bi­na me­đu to­li­kim pre­vr­ta­či­ma i gu­ta­či­ma ža­ba na na­šoj knji­žev­noj sce­ni.

Ran­ko Jo­vo­vić, pe­snik: Žar­ko Ko­ma­nin je ve­li­ki čo­vek i ve­li­ki pi­sac. Pi­sao je i na­pi­sao iz­vor­nu li­te­ra­tu­ru o ljud­skoj ne­sre­ći srp­skog na­ro­da.Ni­ko ni­je ta­ko iskre­no i emo­tiv­no bra­nio sud­bi­nu svog na­ro­da u Dru­gom svet­skom ra­tu.On je ne­sreć­nu voj­sku ko­ja se bo­ri­la na stra­ni mo­nar­hi­je pro­tiv svih ne­pri­ja­te­lja srp­skog na­ro­da do­ži­vio kao lič­nu sud­bi­nu.

On je istin­ski bra­nio an­ti­fa­ši­stič­ku bor­bu mo­nar­hi­stič­ke voj­ske u otadž­bi­ni i bo­rio se na stra­ni žr­ta­va svih, i la­žnih i stvar­nih, po­bed­ni­ka.Da­rom ro­đe­nog pe­sni­ka du­bo­ko je pro­pa­tio sud­bi­nu ve­li­kih mu­če­ni­ka rav­no­gor­ske voj­ske, ko­ja je, što se već da­nas jav­no pi­še, bi­la pr­vi an­ti­fa­ši­stič­ki po­kret u Evro­pi.Bio je i ostao, de­lo je nje­go­vo osta­lo, na stra­ni isti­ne.On ni­je pi­sao ide­o­lo­šku li­te­ra­tu­ru, nje­go­va li­te­ra­tu­ra je po­e­zi­ja na stra­ni čo­ve­ka.

Ve­li­ki smo pri­ja­te­lji. Nje­gov od­la­zak ne do­ži­vlja­vam kao od­la­zak za­u­vek.Ta­mo je sa­da sa svo­jom bra­ćom.

Mi­lu­tin Mi­ćo­vić, pe­snik: Za­hva­lju­ju­ći Žar­ku Ko­ma­ni­nu, Pe­li­no­vo je iz­ra­slo u kult­no me­sto sa­vre­me­ne srp­ske knji­žev­no­sti. Po du­hu pe­snik i li­rik, po te­ma­ti­ci tra­gi­čar srp­ske bra­to­u­bi­lač­ke ne­sre­će, nje­go­vo knji­žev­no de­lo sa­zi­da­no je pa­žlji­vo i već sto­ji kao je­dan od naj­lep­ših spo­me­ni­ka na­šeg na­rod­nog ude­sa 20. ve­ka. Bes­kraj­no tih, uvek u bde­nju nad smi­slom sva­ke re­či, nje­go­va re­če­ni­ca je po­sta­la sa­vest srp­skog je­zi­ka. Pro­stor Cr­ne Go­re, je­zik, le­po­ta du­še i tra­gi­ka ak­te­ra nje­go­vog slo­že­nog i obim­nog knji­žev­nog de­la, iz­dig­nu­ti su do mit­skih vi­si­na i po­kri­ve­ni zve­zda­nim ne­bom. Nje­go­va za­vr­šna bor­ba u dve po­sled­nje knji­ge, osta­će u pam­će­nju srp­ske knji­žev­no­sti kao div­no ču­do. Od­la­skom Žar­ka Ko­ma­ni­na iz­me­đu nas, nje­go­va ču­de­sna „Ko­lev­ka” do­bi­la je be­smrt­na kri­la.