ORA „Patkovgrad – 2010”

Čika Bora zaverglao pentu. Odbrmkasmo ka Ratnom ostrvu. Nedaleko od špica velike ade, zora osvetlila konvoj – tri čamca načičkana zanesenjacima. Borini ispisnici, „kapetani” Tića i Radenko, nagarili „Auroru” i „Cer”, a moj ti Bora, nekadašnji Titov brigadir – napržio „Galeba”! Prekaljeni učesnik omladinskih radnih akcija od trasiranja pruge Brčko – Banovići ’46, pa do izgradnje Novog Beograda ’68, posle mnogo godina organizovao je i sopstveni poduhvat: ORA „Patkovgrad – 2010”. Okupio ekološki nastrojeno društvance da obod ostrva oslobodi grozdova plastičnih flaša i pticama poveća koloniju.

Njegovo upozorenje da u Beogradskom arhipelagu ima oko dvesta ugroženih krilatih vrsta „kojima će plastika doći glave, a zatim preći na naše lude glave” ozbiljno su shvatili prijatelji, članovi sve tri posade, i odazvali se pozivu za „đubretarski vikend”. Putnici naoružani džakovima, gumenim rukavicama i čakljama za hvatanje plutajućih „dvolitri” osim što vole prirodu imali su i dodatne razloge zašto su u čamcu u subotu u 4.30 ujutru. Marica sa Banjice gori od želje da najzad u četrdesetoj upozna Gospodina Pravog. Stašenjka s Bulbuldera pobegla od muža na reku nadajući se susretu s čovekom bez predrasuda. Peđa s Miljakovca žudi da već jednom stekne izvesna iskustva sa osobom suprotnog pola. A mlađani Zemunci Sandra i Igi, uzdanice biroa za nezaposlene, raduju se što će šljakati makar šta s ciljem...

Mene je čiča „nahvatao” na – ptice. Zna da obožavam te pernate gospoice nastanjene na samo dva kilometra od Terazija i da bih sve učinio da nam još dugo ostanu Beograđanke.

– Sinovac, ionako celog veka radiš za „dž”. Dođi, volontiraj malo kod mene, nećeš ni da osetiš razliku – nasmejao mi se u lice. – Još kad sakupimo pola tone flaša, biće oho-ho mesta za patke, čaplje, gnjurce, male vrance...

Za besplatan rad sam inače specijalista, oće me. Prosto se lepi za mene! Što onda da ne učinim i nešto korisno. Kad bi svaki sugrađanin izvadio po „dvolitru” iz reke, teoretski, na njeno mesto mogla bi da uskoči patka i kolonija bi im narasla na dva miliona! Kud ćeš veće sreće. Bio bi to pravi Patkovgrad!

U hodu sam smislio pozdrav bez kojeg ne može nijedna ORA, pa ni naša. Uvežbali smo ga pri ukrcavanju. Bora viče: „Čaplja leti!” Brigadiri grme: „Visokooo!” Onda Bora obznanjuje: „Gnjurac roni!” A mi uglas: „Dubokooo!” „Patka kvače!” „Kva-kva-kva!” „Guska gače!” „Ga-ga-ga!”

Glavnokomandujući tad gakanje preseca kratkim: „Ptica!” A akcijaši podižu praznu „dvolitru” i horski potvrđuju: „Umesto flašeee! Jeeee!”

Ceo dan smo stanište pernatica oslobađali od đubreta. Bora je mahao, naređivao i koordinirao kurs s Tićom i Radenkom. Višestruki udarnici opkoljavali su ploveće tepihe svakojake belosvetske i domaće ambalaže, a posade otpad trpale u kesetine.

U nekoliko tura prevezli smo tovar na novobeogradsku stranu. „Podrška” na keju – prodavac kokica Gaja i skejterka Dana – prebrojala je 75 vreća. Ukupno 1.750 kila! Puno Zaretovo kamionče!

Veseli Bora usmerio je flotilu na Adu Međicu: – Idemo na riblji paprikaš! Prebacili smo normu za 250 odsto! Eh, kao nekad, u vreme obnove i izgradnje...

Teta Joka ukrčkala kotlić. Odnekud se stvorila harmonika. Dok su varnice iz logorske vatre tražile svoje mesto među zvezdama, pevušili smo akcijaške hitove. Marica sa Banjice upoznala Gospodina Pravog – Peđu s Miljakovca! Stašenjka s Bulbuldera celu noć pričala sa mnom – čovekom bez predrasuda. A mlađani Zemunac Igi šapnuo ortakinji Sandri: – Brate, ovi matoraći nisu baš tolke fosne ko što sam mislio...

Pred zoru svitnula je munja i „uslikala” nas za uspomenu. Za buduća pokolenja, u albumu vremena ostala je slika 19 nasmejanih udarnika ORA „Patkovgrad – 2010”. Opet smo seli u čamac. Čika Bora zaverglao pentu. Odbrmkasmo u nedeljno jutro. Kod istog špica na Ratnom ostrvu, sačekala nas je još veća hrpa plastike. Pataka – ni na vidiku!

Darko Kalezić