Stranac i ,,domaći”

,,Hola”,,,hola”,,,buenos dijas”,polako pristižu muzičari iz orkestra madridske Opere. Niko me ne poznaje, nemamo zajedničke teme za razgovor ali ja koristim to vreme da u sebi po ko zna koji put ponavljam naučene fraze kao što su – principio,primera i segunda casilla,otra vez. Detaljno sam zabeležio sve govorne muzičke izraze na španskom i spremio mali uvodni govor.Doduše tu je i Hoze Luis da kontroliše snimanje i da mi se nađe pri ruci. – Je li sve u redu ? Kada ćemo moći da počnemo ? – šalje mi upitni pogled dok raspoređujem note po pultovima muzičara. Piter je već ranije napravio okvirni raspored mikrofona po sekcijama – prvei drugevioline, viole, čela. Stavljam slušalice i čujem ponovo Hoze Luisa:–Koja je prva numera za snimanje?”Violista sa moje leve strane kaže da nisam upisao predznake na početku štima – da, zaboravio sam – a, si, si – upisujem mu predznake koji fale, a zatim se probijam kroz redove muzičara do režije.

– Što se nas tiče, spremni smo.

Piter mi govori na engleskom, a i Hoze Luis govori sasvim pristojno. Ulazi među muzičare, moli za malo tišine i obraća im se na maternjem jeziku. (U redu je,zar ne?) Tu i tamo uhvatim neku reč koju sam već ranije čuo. Predstavlja me i izvinjava se u moje ime ako se ne budemo razumeli baš najbolje... Kompjuterski deo posla obavio sam prethodnih dana sa Piterom i Pibeom (Hoze Luis Iglesijas) gitaristom,tako da u slušalicama najzad počinje da se emituje muzička podloga na koju će sada gudači svirati.Prve fraze i pasaži zazvučali su pristojno. Ali leptiri u stomaku polako nadolaze,upozoravajući me da se previše ne opuštam.Teškoće u radu sa ovom vrstom muzičara iskusio sam već mnogo ranije na omladinskom festivalu u Subotici,sa sarajevskim velikim orkestrom,pa čak i sa izvrsnim gudačima Gevina Rajta u Londonu.Moje ruke uvek su pokušavale da budu u skladu sa udarcima metronoma,da budu odsečne kao ritam bubnjara sa savršenim tempom.Mučio sam se kao đavo dok bi mi se znoj slivao niz leđa. Objasnio mi je prijatelj – dirigent klasične muzike: Ako diriguješ filharmonijom,tvoje ruke dok mašeš uvek supomalo ispred zamišljenog metronoma. Gledao sam ga čudno,ali kako je to moguće,pa ja sam navikao kroz svirku da što precizniji i sinhroniji budem sa besprekorno tačnim tempom?

Pokušao je da odbrani nepobitnu činjenicu i istinitost svoje tvrdnje – filharmonijski orkestar može da broji od pedeset do devedeset članova.U jednom orkestarskom „Tutiju”,zamisli duvačku sekciju kad svira u forte dinamici.Da li ti muzičari mogu da čuju šta svira osmi pult violina?

Naravno da ne.

Tvoje ruke su jedini kompas koji ih,sve,usmerava i drži pod kontrolom i u tempu.

To je jasno ali ono sa mahanjem ispred?

Snimanje polako odmiče.Postupnost kojom sam poređao aranžmane za snimanje i redosledurodili suplodom.Gudači su lako savladali prvih nekoliko kompozicija ali onda su došle na red neke pesme gde sam im napisao dosta brze pasaže u Ce3 oktavi.Jednom,pa još jednom,pa peti put kako zaustavljam snimanje sa onim naučenim:– Por favor,otra vez desde numero tres. Svaki novi pokušaj snimamo ali nervoza raste.

Kao i kod svake gudačke sekcije nekolicina kvari ukupni rezultat.Prvi redovi vuku onu nekolicinu ali dovoljno je da samo dvojica greše i zaostaju u prvim violinama,da se to odrazi i primeti u celokupnom zvuku gudača.

Možemo li proći ovaj problematični deo zasebno po sekcijama?Da čujemo samo prve violine– iz dobre namere da stvar raščistimo i odmaknemo se od dela pesme koji nam ne ide,izazvao sam negodovanje kod onih koji su svaki put besprekorno odsvirali ono što piše. Postajalo je vruće u prostorijama i usred te neugodne situacije ustade jedan namrgođeni gospodin i osionim glasom obrati se svima,izbegavajući da pogled uputi i u mom pravcu.

Gospodo,mi ovako ne možemo da radimo. Ovo nisu uslovi u kojima mi inače funkcionišemo. Vrućina je a vraća nas dirigent već petnaesti put i tu nešto nije u redu. Ja ovako neću da radim.

Neki gunđaju u znak podrške, a drugi spuštaju pogled na vrhove svojih cipela.Iz režije ne dolazi nikakva poruka i neugodnost lebdi u usijanoj prostoriji.Preostaje mi jedino da prekratim eskalaciju nezadovoljstva ili čak svađe skidanjem slušalica sa glave i objavljivanjem pauze.

–Uh,ovo mi ne miriše na dobro – mislim u sebi. U režiji koliko vidim nema nervoze.Okruglo lice Hoze Luisa samo mi kroz lagano manipulisanje kapaka daje do znanja da ne treba širiti diskusiju.Peter mi pušta poslednji snimak:

– Evo da čuješ.

Oni dolaze iz orkestra Nacionalne opere,jedan manji broj iz Filharmonije.Ta vrsta muzičarapoznata mi je iz ranijih situacija.Slični kontakti i slični konflikti.Godine detinjstva i mladosti proveli su u neumornom vežbanju da bi se po dobijanju diplome retki otisnuli u solističke vode, a većina našla zaposlenje u velikim orkestrima.Drugi pult drugih violina ili u najboljem slučaju vođa sekcije.To su bili krajnji dometi na koji su retki bili ponosni.A onda su u modu ušla snimanja za pop-rok projekte i gospoda gudači su shvatili da se uzmnogo manje napora i rada,pojavio novi izvor zarade.To što im moderne sinkope nisu baš najbolje polazile za rukom nije im se činilo tako važnim,pa oni su svi bili pismeni i mogli su da odsviraju sve što je bilo napisano!?

Dok sam lagano ispijao svoju cafe con leche bistrilo mi se u glavi objašnjenje trenutnog konflikta.Tu pred njima,sjajnim izvođačima Albeniza,Falle i Joaquina Torine stoji jedan zahtevan stranac i vraća ih,za dva, tri takta koji i nisu tako loše odsvirani a ,,budimo iskreni i nisu baš napisani u duhu instrumenta”.

Sa Hoze Luisom dolazimo do solomonskog rešenja. Konflikt će biti prevaziđen ako sa gudačima nastavimo od problematičnog mesta da snimamo ostatak aranžmana, a na kraju ih zamolimo da pokušamo poslednji put ,,ono” mesto,pa kako ispadne.

Er kondišn je osvežio prostorije,više nije bila nesnosna vrućina i moj ,,ispit”se privodio kraju. Nekoliko muzičara odlazeći želi da se pozdravi sa mnom – stisak ruke i pogled. O.K,momci,hvala na poverenju.