Zapaljiva retorika „miriše” na secesiju

Nije prvi put da se Srbiji iz njenog jugozapadnog dela, koji Bošnjaci zovu Sandžakom, a za Srbe je to češće Raška oblast, šalju upozorenja poput onih koja je glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić uputio predsedniku Borisu Tadiću – „da se ne igra sa Sandžakom, jer se tako igra i sa Srbijom” ili da u državi svima mora biti lepo „ili će biti vatre, pa neće goreti samo naša kuća”. U poslednje dve decenije takve poruke su češće slali bošnjački političari, a poslednjih godina upućuju ih i pojedine verske vođe, pozivajući se uglavnom na slične argumente, navodno uskraćena nacionalna, verska i ljudska prava Bošnjacima.

Ne misle, međutim, svi Bošnjaci tako. „Bošnjaci u Sandžaku nisu spremni ni na kakve nove avanture, dosta im je sukoba i podela. Prava muslimana u Srbiji nisu ničim ugrožena, sem njihovom međusobnom neslogom, pa zato nema potrebe ni za kakvom radikalizacijom zahteva, već pre svega za pomirenjem”, kaže reis-ul-ulema Islamske zajednice Srbije Adem Zilkić za „Politiku”.

Muftija Zukorlić upravo podele među muslimanima često navodi kao instrument koji, po njemu, državni vrh Srbije koristi kako bi Bošnjake zavadio i tako im zavađenima uskratio prava koja im pripadaju. Po njemu i „paraverska tvorevina”, kako naziva Islamsku zajednicu Srbije, i Državni univerzitet u Novom Pazaru, osnovan neku godinu po nastanku Internacionalnog univerziteta kao vakufa (zadužbine) čiji je Zukorlić donedavno bio rektor, ali i najave novih izbora za Nacionalni savet Bošnjaka, samo su rezultat napora države da tim „duplikatima” umanji značaj i snagu „izvornih i originalnih” institucija. Spisku krivaca u državnom vrhu dodao je i ministre Sulejmana Ugljanina i Rasima Ljajića, pa se tako došlo do nove podele među Bošnjacima – na pristalice dvojice političkih lidera na jednoj i Zukorlića kao verskog lidera na drugoj strani.

Preti li Sandžak, tako podeljen na Srbe i Bošnjake – Zukorlićeve i Zilkićeve, Rasimove i Suljine, u jeku ekonomske krize i socijalnog poniranja, da destabilizuje Srbiju?

„Ako bi centralna vlast bila u defanzivi i bila pasivna kao što je sada, a one snage koje nastoje da budu autonomnije od vlade u Beogradu jačale i dobijale podršku sa strane, onda bi lako moglo doći do ozbiljnije destablizacije. Problem je, dakle, u političkoj volji kod srpske vlade da reši probleme i njenoj osetljivosti na strane pritiske u vezi sa ovim potencijalno kriznim regionom”, ocenjuje politički analitičar Branko Radun.

Portparolka vladajuće Demokratske stranke Jelena Trivan ne misli da „sadašnje prilike u Sandžaku, uprkos oštroj retorici Zukorlića, mogu da dovedu do destabilizacije u Srbiji”. „Vreme etnički motivisanih konflikata je za nama, ali svakako mogu da stvore političke napetosti koje ni jednoj multietničkoj sredini nisu potrebne i dodatno su komplikovane i opasne. Imajući to u vidu, svi politički akteri u Sandžaku moraju to da imaju na umu i da se ponašaju odgovorno, bez zapaljive retorike i opasnih nacionalističkih ideja”, ističe ona.

I izvršni direktor „Građanskih inicijativa” Miljenko Dereta smatra „u ovom trenutku, kada druge teme ugrožavaju stabilnost Srbije, situacija u Sandžaku sama po sebi ne može ozbiljno ugroziti našu stabilnost”. Ova situacija pre svega, kako kaže, može ugroziti našu regionalnu političku poziciju.

„Sandžak je uvek bio ’rezervni’ problem za Srbiju koji bi bio aktiviran da bi se pažnja skrenula s nekih drugih gorućih problema. Opasnost ovakve politike krije se u uverenju da se ovom vrstom tenzija može ’upravljati’ i da se one mogu kontrolisati”, navodi Dereta.

(/slika2)Ojačan pozicijom ne samo verskog vođe već i glasovima dobijenim na izborima za Nacionalni savet Bošnjaka, muftija Zukorlić je najavio i obnovu Narodnog veća Sandžaka, kakvo je pod imenom ZAVNOS (Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja Sandžaka) postojalo od novembra 1943. do februara 1945. godine, a to je već mnogima „zamirisalo” na secesiju ili makar na autonomiju za kakvu se početkom devedesetih godina zalagala Stranka demokratske akcije Sandžaka Sulejmana Ugljanina.

„Nije Sandžak samo bošnjački, pa da se u ime jednog dela Bošnjaka tako određuje nekakav njegov status. Uostalom, pet sandžačkih opština su u Crnoj Gori, a u ovih šest u Srbiji odnos Srba i Bošnjaka je oko 50 prema 50 odsto”, kaže mr Ramiz Crnišanin, advokat i kopredsednik Sandžačkog intelektualnog kruga.

Kako dodaje, ako se neko poziva na ZAVNOS, treba da zna da je na osnivanju tog veća u Pljevljima 1943. bilo dve trećine Srba i Crnogoraca, a tek trećina muslimana. I predsednik Zavnosa bio je Srbin, Sreten Vukosavljević, dodaje Crnišanin. Prema njegovim rečima, Bošnjacima najviše štete nanose njihove unutrašnje podele, koje nastaju upravo zato što mnogi verski i politički lideri nisu spremni na kompromise, u kojima ne bi bilo velikih reči, vatrometa (kakav je viđen posle nedavnog Zukorlićevog skupa u Novom Pazaru) i u kojima nema pobednika i pobeđenih. Crnišanin je ubeđen da ove međubošnjačke nesuglasice ne mogu da destabilizuju ni ovo područje, a pogotovo ne Srbiju.

Nekoliko prethodnih godina je, čini se, bilo mirno u ovoj oblasti. Kako smo sada došli do ovakve napetosti?

„To što se ’činilo mirno’ dovelo je do toga da se nedovoljno pažnje posvetilo akutnom siromaštvu koje se proširilo i na Novi Pazar i koje je neizbežno dovelo do rastućeg ekstremizma. Stabilnost je tražena u (po)mirenju političkih vrhova a zanemaren je širi društveni kontekst. Napravljena je i skoro nepopravljiva greška mešanjem države u odnose unutar Islamske verske zajednice”, ističe Dereta.

Radun, pak, kaže da se čini da su prethodne vlade znale uspešnije da se nose sa ovim problemima. „Problem nije u međusobnim sukobima koliko u osećaju nekih da je Srbija slaba i da je sada trenutak da se pritisne i da su dobiju novi ustupci. Povratkom turskog uticaja u region neki proturski elementi su to shvatili kao mogućnost podrške destabilizaciji Srbije i regiona”, smatra on, dodajući da je problem to što je Vlada Srbije „svojim pasivizmom i konfuznom spoljnom politikom toj ’šansi za destabilizaciju’ kumovala.”

I Radun i Dereta ocenjuju da je za ovu situaciju delom odgovorna i centralna vlast u Srbiji (i sadašnja i prethodne). Navodeći da naša vlast tradicionalno probleme ignoriše i gura pod tepih, Radun kaže da se sva aktivnost vlade sastojala od pridobijanja, pa i korumpiranja lokalnih muslimanskih ili bošnjačkih lidera.

„Danas se čini da ni to više ne funkcioniše. Taj region je prepušten sam sebi i u nekim segmentima neformalno funkcioniše kao autonoman. Kao feud nekoliko lidera u muslimanskoj zajednici koji niko ne dira do god su barem formalno lojalni vladi u Beogradu”, ističe on.

Dereta ukazuje da, pre svega, Beograd nije sagledao regionalni aspekt situacije u Sandžaku. Iako nemaju drugu „matičnu državu” osim Srbije, kao neke druge manjine, po verskom opredeljenju i tradiciji Bošnjaci iz Sandžaka su tesno povezani sa Sarajevom i Federacijom BiH. Zato kada Srbija uspostavi posebne odnose s Republikom Srpskom ona bi trebalo da zbog sopstvene stabilnosti, a imajući u vidu Sandžak, slične odnose uspostavi i sa Sarajevom, dodaje on.

„Mislim da se uključivanjem Turske u ovaj proces čine prvi koraci u tom pravcu i ja u toj promeni naše politike vidim i jedan od uzroka ’nervoze’ Zukorlića i njegovog okruženja koji gubi monopol na veze s ’maticom’”, objašnjava Dereta.

Činjenica da se u Novom Pazaru, desetak dana posle „pretnje vatrom” normalno živi, da su utihnule teške reči, da na desetine muzičara dva dana zabavljaju mlade na festivalu „Stari grad” navodi na zaključak da su Zukorlićeve „vatre” samo kratkotrajni blesak. Ipak, ostaje i strepnja da je vatra samo zapretena te da neki novi vetar može ponovo da je razbukti. Kako jednom za svagda može da se reši „problem Sandžaka”, da ta oblast više ne bude ono dežurno „bure baruta”?

„Protekli ratovi su bili pokušaj da se ’jednom za svagda’ reše problemi na ovim prostorima i jedini rezultat takve politike su ljudske žrtve i stradanja. ’Problem Sandžaka’ se mora tretirati dugoročno, kroz ekonomski razvoj i puno poštovanja i razumevanje različitosti i prava etničkih i verskih opredeljenja. Ključni element ove politike mora biti dugoročnost”, smatra Miljenko Dereta.

Biljana Baković
Slavka Bakračević

----------------------------------------------

Da li su Srbi zanemareni

Da li vam se čini da su građani srpske nacionalnosti u ovoj oblasti u svim ovim pričama oko statusa Sandžaka i Bošnjaka – zanemareni?

Dereta: Onog trenutka kada je naš ustav Srbiju definisao kao „državu srpskog naroda i drugih građana” a ne kao „državu ravnopravnih građana i građanki” uspostavljen je princip „većine” koji uvek nekoga zanemaruje. Ne vidim na koji su to način prava i situacija građana srpske nacionalnosti ugrožena mirnim, političkim rešavanjem problema u bilo kom okrugu Srbije.

Radun: Da, naravno da su zanemareni i potpuno marginalizovani. Problem je što centralna vlast tradicionalno pregovara samo s lokalnim muslimanskim ili bošnjačkim liderima, a pri tom ignoriše opravdane žalbe i zahteve lokalnog srpskog stanovništva. To je vrlo opasno jer kod tih ljudi stvara osećaj napuštenosti. Stoga mnogi napuštaju taj kraj jer u njemu ne vide perspektivu. Nažalost, ali situacija u ovom kraju mnoge podseća na situaciju na Kosovu tokom osamdesetih godina prošlog veka.

----------------------------------------------

Istorija podela

Sandžak za potencijalno krizno područje slovi, sa prekidima, već dve deceniije. Još je 1990. godine sa osnivačkog mitinga SDA Alija Izetbegović iz Novog Pazara najavljivao potpunu teritorijalnu autonomiju za Sandžak. Na referendumu koji je organizovala SDA 1992. godine Bošnjaci se u velikom procentu izjašnjavaju za takvu autonomiju. Sledi potom tzv. memorandum o specijalnom statusu Sandžaka. Ovakvi zahtevi objašnjavani su od strane bošnjačkih lidera kao način zaštite od velikosrpske politike zvaničnog Beograda i nedemokratskog režima Slobodana Miloševića.

(/slika3)Posle promena u Srbiji 2000. godine retorika o sandžačkim i bošnjačkim posebnostima je utihnula, ali ovo područje nije dobilo epitet mirnog i stabilnog, jer sve vreme traje netrpeljivost između dve političke opcije oličene u Sulejmanu Ugljaninu i Rasimu Ljajiću. Zbog toga se izbori već godinama u Sandžaku vide kao bezbednosno rizična aktivnost, praćena teškim rečima, tučama, pa i vatrenim oružjem i žrtvama.

Mirili su Ugljanina i Ljajića i Srbi i Turci (javno su jedan drugome pružili ruku tek pre godinu dana u prisustvu srpskog i turskog šefa diplomatije Vuka Jeremića i Ahmeta Davutoglua) i stekao se utisak da netrpeljivost na toj relaciji popušta. Ali, Bošnjaci su se podelili na pristalice dve islamske zajednice koje predvode glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić i reis-ul-ulema Islamske zajednice Srbije Adem Zilkić.

Dvojica verskih vođa iz dva susedna tutinska sela razlikuju se po tome što se Zukorlićeva IZ smatra sastavnim delom Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, a reisa Mustafu Cerića prihvataju kao verskog poglavara muslimana na Balkanu, a Zilkić smatra da su islamske zajednice u Srbiji i BiH ravnopravne i lojalne državama u kojima deluju.

----------------------------------------------

Sandžak bez velikog „s”

Nema nikakvog razloga da mi srce svoje stare srpske države (prestonicu Stefana Nemanje, mesto gde se rodio Sveti Sava), koju smo oslobodili 1912. godine od Turaka, nazivamo imenom Sandžak, smatra istoričar dr Slavenko Terzić. Kako je objašnjavao na skupu koji je u januaru ove godine organizovao Koordinacioni odbor zavičajnih udruženja Zlatiborskog okruga, povodom statističke regionalizacije Srbije, Sandžak s velikim „s” nikad nije postojao. „Ako baš hoćete, precizno, od Berlinskog kongresa do oslobođenja 1912. godine, na tom prostoru postojala su dva sandžaka: pljevaljski sandžak kome su pripadali Pljevlja, Priboj i Prijepolje i novopazarski sandžak, i to kratko, a onda sjenički sandžak. Novopazarska kaza pripadala je prištinskom sandžaku, a beranska pećkom sandžaku. Dakle, imamo četiri sandžaka kao administrativno upravne teritorije u tom prostoru”, rekao je dr Terzić.

----------------------------------------------

Karlov ugao

. U Sandžaku je poljuljano bratstvo i jedinstvo. Za sada samo među Bošnjacima.

. Muftija Zukorlić je ustvrdio da su Bošnjaci Iliri. Znači, i Iliri su govorili srpski da ih ceo svet razume.

. I u Raškoj oblasti se gaje tradicionalni zanati: Bošnjaci su kujundžije, a Srbi majstori za gubitak teritorija.

. Svaka nova vlada suočiće se sa mačkom u (San)džaku.

. Turska je opet na Balkanu. Očekujmo 500 godina diplomatije.

. Ovog leta, zeleni se Novi Pazar. Samo, i zelenilo ima nijanse.

. Posle novih farmerica, iz Sandžaka se sada švercuju i nove ideje.

Dragutin Minić