Ulica kao sudbina

Ima tek trinaest godina i već je mnogo propatila. Lepa devojčica tamne kratke kose i živahnih crnih očiju ušla je u Svratište i po njenom pogledu može da se zaključi da je muče mnoge brige.

Živi na novobeogradskoj ledini nadomak „buvljaka”. Tu, u romskom naselju koje se, kako kaže, širi iz dana u dan, njeni su starosedeoci. Imali su među prvima baraku na ovom mestu.

– Nisam rođena pod srećnom zvezdom. Nemam ni pravi dom, ni slogu u kući, nemam ništa...

A onda zaćuta kao da želi da pobegne od svega. U stvari i jeste se skrila od svih nevolja – došla je u Svratište. To je jedino mesto koje joj pruža sve što joj je neophodno: sklonište od svađa ukućana, tanjir tople supe i šansu da se nekom od starijih u koje ima poverenja izjada. Tada joj je lakše.

Ova bistra devojčica je zahvaljujući dolascima u Svratište pošla u školu i želi da je završi.

– Ne moram da imam neke velike škole. Ali, želim da posle osnovne idem na neki dobar zanat. Posebno mi se dopada da budem frizerka.

– Da li znate kako je živeti u baraci sklepanoj od dasaka i prekrivenoj ter-papirom. Zimi je hladno. Duva sa svih strana. Leti je vrućina da ne možeš da izdržiš. Kada pada kiša prokišnjava. Ako duva vetar u njoj je kao da si napolju. Jedna prostorija i to ti je sve što imaš.

Muči je i to što se roditelji ne slažu. Kada je otac trezan, što je retkost, i ima sloge, ali čim popije menja narav i galami. Viče na majku. Ona tada izađe napolje. Ne želi to da sluša. Ne gleda da li je mrkli mrak, navikla je da i noću bude van kuće. To joj lakše pada kada je toplo, ali zimi joj je zaista mnogo teško.

Majka radi na „buvljaku”. Otac ide po gradu i skuplja stare stvari.

– Od malih nogu pamtim njihove svađe. Hiljadu puta sam pitala majku zašto je ostala s ocem kada se ne slažu i još s njim izrodila decu. Uvek je ćutala. Nije mi odgovarala. Ja bih se na njenom mestu razvela. Ne bih trpela da me muž maltretira, pa još pre decom. Sestre su mi još male, sakriju se u ćošak i ćute, a ja sam najstarija i mene najviše sve to i boli.

Frida želi da ima mnogo toga. Pre svega kuću sa dvorištem u kome bi posadila mnogo cveća jer voli lep vrt, ali i da ima kuče i mačku. Voli životinje. Lutalice koje stignu do njihovog naselja često su joj bili drugari s kojima je provodila vreme na otvorenom.

Kada je počela da dolazi u Svratište osetila je da život počinje da ima smisla: tu je mogla da se okupa, presvuče u čistu odeću, da se odmori i da niko ne viče na nju...

Glasno razmišlja kada kaže da ne želi da bude poput njene majke koja se udala u njenim godinama. Hoće da bude sigurna da je našla dobru srodnu dušu i tek tada kada bude voljena i volela udaće se i to posle dvadesete, a možda i kasnije.

Kada sam nedavno pitala za nju, rekli su mi da je u jednom od domova za decu bez roditeljskog staranja. Sama je to tražila. Otišla je da bi imala mirnije detinjstvo i mogla da ostvari svoje snove.

Snežana Prljević

----------------------------------------------

Deca sve pamte

Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:

205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;

SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).

Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”