Pasulj u bekstejdžu

Stiglo novo doba: sve manje govorimo na srpskom. U maternji nam uleteo „kompjuterski engleski”. Deca ga prva usvojila. Neće da štrče od ostalih drugara. Danonoćno„daunloaduju mjuzu s neta”, „lajkuju” fotke i tekstove, vise na „Fejsu”, „eduju frendove”, a u kratkim pauzama gutaju hamburgere, hotdogove, pice i sav taj odmilja nazvanfast džanki fud zalivaju gaziranim napicima čudnih boja, koje ja inače jedino koristim za pročišćavanje zapušene sudopere i skidanje kamenca u ve-ce šolji.

Pokušavam klincima da podmetnem da probaju nešto domaće, kašikom. Na primer, čorbicu od junećih repova ili svinjske papke u saftu. Ma neće ni da liznu! Nemaju pojma šta propuštaju! Ne odustajem. Danas bištem pasulj. Odavno nije bio ovako lep. Šaren. Krupan. Sigurno će im se dopasti. Pa nije iver valjda toliko daleko odleteo od klade!

– Matori, moj-ne si ljak-se. Mani se pasuljčine, izguglao sam ti original američki recept za pomfrit – radosno će moj iver od sina. – Prži se, po difoltu, u fritezi... – diktira mi kako da mu spremim omiljenu klopu. Mene našao da podučava. Kao, ne zna da sam u odsustvu bake sami vrh kulinarstva u celom stanu!

– ...a štedi i budžet. Isto ulje može da se koristi i po deset puta, samo mora da se apdejtuje svežim. Zipuj nam i sendviče, pliz... – trtlja naslednik nekakvim šatrovačkim – urbanim – sajber dijalektom. Pola ga i ne razumem.

– S kečapom end čilijem! – dodaje ćera.

Razgovarao sam sa školskom psihološkinjom.

– Sve je u redu! Pa to su nju ejdž klinci, 21. vek traži nove ljude, spremne za promene. Ko zaostane u korišćenju tehnologije, propašće u informativnom mraku! Ko ne prati trendove na globalnoj mreži i ne pohvata neprevodive izraze, neće se snaći u modernom svetu i neće uspeti da se sporazume ni sa komšijama, ni sa strancima. Biće izopšten. Zar sami sebi da stavimo kesu na glavu! Pa mi se već decenijama slabo razumemo sa okolinom. U međunarodnoj zajednici ponašamo se kao rogovi u vreći. Deca hoće to da prevaziđu. Neka spikaju, ništa ne brinite. Samo u razmeni sa drugima, ostaće svoji – rekla mi gospođica onomad u busu.

Ma ne brinem... Pogotovu što mi spika i žena. Tek kad ona počne da se frlja izrazima! Prati fešn vik da bi saznala šta je mast hev ove sezone. Ceni šta je in, a šta aut! Za rumenilo ne mari – maže se isključivo mejkapom. I skuplja lovu da se časti kompletnim fejsliftingom!

Preklinjem je: – Pa ti si profesorka, i to bre „srpkinja”! Alo, majko, treba da budeš primer svojoj deci! Što moraš da kažeš autfit? Reci – izgled. Pa fejs... taj šugavi... bilding! Lepo zategni lice, ispeglaj bore ako baš moraš da nam spičiš celu ušteđevinu. Pričaj, ženo, srpski, da te razume čitav svet! Evo, otići ću s tobom, ako treba, i na „Nedelju mode”. Samo mi ne pominji više stajling. Važi?

Ne ferma me moja draga. Nekako istovremeno sa decom uhvatila džadu iz sopstvenog jezika. Kaže mi da sam dinosaurus, ogrezao u prošlosti. Da mi vreme teče unazad i da sam trenutno baš prošišao Kosovski boj i neumitno furam ka prvobitnoj zajednici. Zviždućem. Proći će je ljutnja. Stavljam lovorov list, belu šargarepu i celer u svoj pasuljčić. Dodajem kim. Izuzetan je za gasove. Mislim, protiv gasova je. Može „šarenac” da se kusa do besvesti i – ništa! Nema grmljavine!

Pošto mesecima ko zolja dosađujem da nam rečnik ne valja, ženica organizovala, kako reče, u livingrumu, na mejnstejdžu, popodnevni vorkšop. Skupila rođake i prijatelje iz celog grada: edukuje li edukuje. Prezentuje biznis plan: „Lajf in Belgrejd – nou hau”. Đaci pomno slušaju i uče kako da ne postanu luzeri i kako da dođu do benefita na tenderu zvanom život u srpskoj prestonici...

Ja u kuhinji, u bekstejdžu, zapržavam pasulj. Što mirišu rebarca! Nije da miniram predavanje, ali nešto mora i da se jede. Kad se umore, radioničari – kakva melem reč, koristiću je pa makar ispao i glup u društvu! – ima prste da poližu...

Darko Kalezić