Goran Bregović daje gas

Guča – Devetoro mladih Francuza iz Grenobla i okoline, namestivši poljske bivake na travnjaku kod Osnovne škole u Guči, još od prošle srede čeka koncert Gorana Bregovića. Stiglo je, evo, i njihovo veče, već pevuše „Gas, gas” i na srpskom natucaju reči Bregovićevog hita pisanog za trubače: „Ej, što voliš miris kamiona, šoferskih gostiona, hormona do plafona, muškaraca tona, turbo je sezona...”

Bregović će sa svojim „Orkestrom za svadbe i sahrane” svirati večeras od 21 sat na glavnoj pozornici Sabora trubača u Guči, u sastavu koji bi se po broju i poreklu muzičara mogao nazvati reprezentacijom Balkana:

– Tu su devetorica trubača od kojih trojica Makedonaca, dvojica Bugara i dvojica naših, zatim dečko sa dobošem i Goran, plus dva prateća ženska vokala iz Bugarske. Dakle, jedanaestoro. U avgustu i septembru Goran ima samo po tri slobodna dana, ali za Guču je morao da nađe vreme. Uskoro ga čeka put u Sao Paulo, na festival – kaže za „Politiku” Dobrivoje Marinski, direktor produkcije Sabora.

Bregović je svirao u Guči i pre tri godine, za oduševljenu publiku, a ta muzika ponela je i njega samog:

– Sviram na veoma čudnim mestima – rekao je – najpre u sidnejskoj Operi, onda u Omsku, ali je taj koncert u Guči bio po mnogo čemu poseban. Guča je najneobičnije mesto, lepo mi je bilo na sceni i osećao sam se komotno, i zato sam snimak tog koncerta stavio na album.

Došavši prvi put u Guču pre dve decenije, Bregović je iznajmio sobu u seoskoj kući na četiri dana i veli da mu je bilo fantastično.

Već rečenu trubačku himnu „Gas, gas” Bregović je smislio zajedno sa nemačkim disk džokejem Šantelom, koji je juče u Guči bio gost Bobana i Marka Markovića pa s domaćinima, već u podne u varošici, napravio dobru uvertiru za večernju svirku na stadionu. Sva trojica veselila su se u Domu kulture uz trubačku muziku orkestra Dejana Jevđića i Dragana Lazovića iz Požege. Sve deleći lepe reči međusobno:

– Što je lav u džungli, to je Boban u Guči – rekao je Marko o svom roditelju.

– Za mene je Marko najbolji trubač, dakle bolji od mene. Ali, ja sam ovde osvojio sve što se može i zato sam domaćin, kao počasni građanin Guče i ambasador Sabora u svetu – uzvratio mu je otac.

Šantel je zakasnio nekoliko minuta na predstavljanje u Domu, ali se odužio prisutnima zanimljivom pričom:

– Paradoks je da je moja grupa „Bukovina” prvi nemački orkestar koji svira u Guči – kazao je muzičar koji je lane snimio album pod nazivom „Planeta paprika”, a 2007. godine stekao veliku popularnost albumom „Disko partizani”, čiji je naziv ponosno izgovarao i juče u Guči. Potanko je objasnio otkuda uspeh istočnih i balkanskih ritmova.

– Tek posle pada Berlinskog zida, dijaspora severozapadne Evrope počela je da otkriva svoje korene u istočnoj. Zato ovo u Guči nije samo festival tradicionalne srpske muzike, već važna odrednica pop i rok muzike Evrope. Ovaj festival predstavlja pravu muziku evropskog kontinenta i možda je u njemu početak razvoja evropskog duha.

Biće da je tako, jer je taksista iz Guče Dragan Jaćimović (49) za proteklih osam dana čak 14 puta išao na aerodrom u Surčin, po putnike izdaleka. Bilo je Evropljana, ali ne samo njih:

– Ove godine ima mnogo gostiju iz Australije, Perta, Melburna, Sidneja. Iz Surčina do Guče prevezao sam i dvojicu iz Nove Kaledonije, jednog Meksikanca, a Evropljane više i ne pamtim – pripoveda taksista.

Tarifa Guča–Surčin je 60 ili 70 evra, a između tih tura on iz Guče prevozi jednu američku filmsku ekipu koja u selu Duboko kod Užica kamerama beleži život i muziku trubačkog orkestra Dejana Petrovića.

Trojica Italijana iz malog mesta Monastero kod Torina odlučili su se za drugu vrstu prevoza. Alfredo Roveta, Mikele Bonaka i Paolo Bifulko pojavili su se juče ujutro u Guči na biciklima i razgalamili se, kao da su domaći. Kako su prebrodili Jadran?

– Trajektom od Ankone do Durasa. Posle smo, iz Albanije, lako našli Guču i ovo je vredelo videti – priča nam Alfredo, vadi kartu iz bisaga i proverava svoje topografsko znanje.

Hteo bi da utvrdi može li iz Guče, preko Požege i Višegrada, da dođe do Splita biciklom, a odatle brodom nadomak kuće, i obradovao se kad smo mu rekli da je na pravom putu.

Srećan čovek je i Zlatko Kalabić (36) iz Batkovića kod Bijeljine, koji sa još jedanaestoro zemljaka kampuje u livadi pored puta oko Guče.

– Ovde ću dolaziti dok sam živ, ovo je raj. Za postavljanje četiri šatora platili smo samo 40 evra do kraja Sabora – priča Zlatko i naređuje da se potpali vatrica za pečenje praseta.

Predlaže nam da ovaj tekst opremimo naslovom „Vanzemaljci iz Bijeljine”. Ima li neke veze?

– Kako da nema? Sletimo u Guču, budemo i nestanemo.

Tako se ovo mesto, u saborske dane, premeće u interkontinentalno društvo, i da nije Sabora možda bi ostalo samo srpska palanka koja tone u zaborav.

G. Otašević