Sigurnost investiranja

Privlačenje stranih direktnih investicija u Srbiju predstavlja jedan od glavnih izazova ekonomske politike u narednom periodu. Kako se proces privatizacije bliži kraju, privlačenje stranih investicija postaje sve veći izazov – zbog potrebe da se Srbija prvenstveno oslanja na nove grinfild investicije. Iako se radi o ekonomskom izazovu, ključ ovog problema (po mom mišljenju) prvenstveno leži u pravnoj i društvenoj sferi. Naime, efikasna i profitabilna privredna aktivnost ne trpi neizvesnost. Otuda prvi preduslov da bilo koji ozbiljni investitor, kako strani,tako i domaći, odreši svoju kesu – jeste sigurnost investiranja. Pre svega pravna sigurnost imovine i investicije, zatim sigurnost poštovanja zakona i ugovora, naplate potraživanja...

Teško se može reći da trenutni pravno-privredni ambijent u Srbiji ispunjava pomenute odlike privredne sigurnosti – korupcija je prisutna u praktično svim društvenim segmentima, pravosudni sistem nije u stanju da pruži efektivnu primenu zakona i efikasno poštovanje poslovnih ugovora, naplata potraživanja je veoma problematična i nesigurna. Ovakva situacija destimuliše ozbiljne investitore, a stimuliše negativnu privrednu selekciju i „lov u mutnom”. U prisustvu postojećeg pravno-društvenog ambijenta, bilo kakav ekonomski plan privlačenja stranih investitora – biće osuđen na neuspeh. U prilog ovoj tezi govore i iskustva iz regiona. Na primer, cena radne snage u Bugarskoj i Rumuniji je znatnoniža nego u Češkoj – prosečna neto plata u Češkoj je 700 evra naspram 350 evra u Rumuniji i 250 evra u Bugarskoj. Pa ipak, Češka je atraktivnijeodredišteza većinu ozbiljnih stranih investitora, pre svega zbog sigurnijeg privrednog ambijenta i znatnomanjeg stepena korupcije u poređenju sa Rumunijom i Bugarskom. Otuda se stvaranje efikasnog regulatornog i pravosudnog sistema nameće kao imperativ u narednom periodu – ne samo u cilju privlačenjastranih investitora, već i šire posmatrano, u cilju stvaranja pozitivnog i sigurnog privrednog ambijenta i efikasne tržišne ekonomije.

Što se tiče direktnih mera ekonomske politike za privlačenje stranih investitora – mišljenja sam da u ovom pogledu treba biti jako obazriv. Kao što se budžetskim subvencijama ne mogu rešiti problemi neefikasnosti javnih preduzeća, tako se ni budžetskim subvencijama za strane investicije ne mogu rešiti fundamentalni problemi koji odbijaju investitore – nesiguran privredni ambijent i nizak nivo konkurentnosti. Pozitivni primeri angažovanja državnih sredstava za privlačenje stranih investitora su najčešće ograničeni na velike „strateške” investicije – poput svojevremenog dolaska „Intela” u Irsku, ilidolaska „Fijata” u Srbiju. Međutim, isplativost državnih subvencija u slučaju malih i srednjih stranih investitora je problematična – zbog mogućnosti zloupotreba i odlaska investitora po isteku državnih subvencija.

Državna sredstva takođe ne bi trebalo koristiti za favorizovanje bilo koje pojedinačne privredne delatnosti – jer će zdravo privredno okruženje i tržišni principi najbolje pokazati u kojim delatnostima Srbija ima komparativnu prednost u odnosu na konkurenciju. Međutim, zbog visokog trgovinskog deficita, makroekonomski faktori zahtevaju značajnije investicije u proizvodne sektore u narednom periodu naspram uslužnih sektora koji su bili najčešće mete stranih investitora u prethodnom periodu. U ovom kontekstu država bi trebalo da razmotri poresku reformu koja bi smanjila poresko opterećenje proizvodnje (namete na zarade radnika), a povećala poresko opterećenje potrošnje. Na ovaj način bi se stimulisale investicije u proizvodne sektore i industriju, što bi pomoglo da se smanji trgovinski deficit u budućnosti – kroz supstituciju uvoza i povećanje izvoza.

*Fiskalni savetnik USAID