Da li su državni odista državni

1. Razlike između državnih i privatnih fakulteta i univerziteta delom su rezultat njihovog različitog percepiranja i stečenih navika, a delom proizlaze iz objektivnih ishoda. Razlike koje smatram neopravdanim, a idu na štetu privatnih institucija, mogu se svesti na činjenicu da pojedinci i nedržavna pravna lica uglavnom osnivaju fakultete u oblastima koje ne zahtevaju visoka ulaganja u opremu kao što su laboratorije i istraživački centri. Oprema privatnih fakulteta se uglavnom sastoji u kompjuterima, a izuzetno retko i u interaktivnim učionicama. Sa druge strane, državni fakulteti i univerziteti su samo izuzetno spremni da se brzo prilagođavaju novim naučnim saznanjima i novi metodama učenja i poučavanja.
2. Moje je mišljenje da se opšta ocena o tome da li su bolji državni ili privatni fakulteti ne može osnovano dati. Pokazatelji dobrog kvaliteta jedne visokoškolske institucije jesu: kvalitet nastavnog kadra koji je objektivno merljiv; uspeh i napredovanje diplomiranih studenata; način učenja i poučavanja; spremnost za pripremu za praktične aspekte profesije. Ovi merljivi pokazatelji ne mogu se generalno pripisivati jednoj ili drugoj grupi institucija, jer one ne zavise od oblika svojine te institucije.
3. Državni fakulteti su povlašćeni uglavnom u finansijskom pogledu, ali i zato što studenti privatnih fakulteta ne mogu da ostvare pravo na stanovanje u studentskim domovima, teže ili nikako ne dolaze do stipendija koje se finansiraju iz budžeta ili državnih fondova. Što se tiče honorarnog rada nastavnika, po informacijama koje imam na području pravnih studija – i nastavnici privatnih, kao i državnih fakulteta u podjednakoj meri prihvataju honorarne poslove koji nisu samo nastavni ili naučnoistraživački već i očigledno komercijalni.
4. Kako komentarišem nedavnu izjavu rektora BU da ,,državni univerziteti rade neprofitabilno, dok je privatnim glavni kriterijum da zarade pare”? Izjava nije korektna, a nije ni tačna. Najpre, masovni državni fakulteti imaju veliki broj studenata koji sami plaćaju svoje studije. Cena tih studija je približna ceni studija na privatnim fakultetima. Zato se može osnovano postaviti pitanje da li su državni fakulteti odista državni budući da njihovo finansiranje samo delimično obezbeđuje država. Osnivač jeste država, ali sredstva koja takvi fakulteti stiču i od države i od studenata su na njihovom slobodnom raspolaganju. Materijalne troškove i investicije državnim visokoškolskim institucijama obezbeđuje država, dok privatni sami moraju da obezbede sredstva za te svrhe. Otuda je dobit koju ostvaruju privatni fakulteti daleko manja od dobiti koju imaju neki, pogotovo masovni državni fakulteti.
5. Povećanje upisnih kvota na državnim fakultetima treba pripisati upravo želji za stvaranjem što veće dobiti, a jasno je da masovnost studija već sama po sebi snižava kvalitet, jer broj zaposlenih nastavnika daleko sporije raste od broja studenata.
6. U tvrdnji da se na privatnim institucijama ,,štancuju diplome” ima zrno istine i poznato je koje su to institucije. Isto važi i za neke državne fakultete. Dekanica sam jednog privatnog pravnog fakulteta na kome se to ne čini. Studije na našem fakultetu traju prosečno oko sedam godina, nažalost, tj. studenti moraju opravdati sticanje diplome znanjem. Ako ga nema koliko je potrebno, oni gube godinu, što nije retka pojava u našem univerzitetskom životu.
7. Osnovne razlike između privatnih i državnih fakulteta i univerziteta sastoje se u intenzivnijoj nastavi u manjim grupama na privatnim institucijama, tendenciji da se studenti u toku studija što bolje pripreme za praktični profesionalni život i u fleksibilnijem prihvatanju novih metoda učenja i poučavanja. Državne institucije imaju tradiciju i stabilnost. U nekim izjavama nastavnika državnih institucija, a naročito rektora BU, ima omalovažavanja, neopravdanog potcenjivanja, nenaučnih predrasuda i uopšte diskriminacije privatnih institucija. Takvi stavovi ne donose dobro nijednom društvu, naročito ne nestabilnom društvu Srbije.
Dekanica Pravnog fakulteta Univerziteta Union