Ivković i Tanjević pred novim rekordima

Sutra će na megdan Srbi i Turci, a ulog je finale na 16. svetskom prvenstvu za košarkaše. Nepisano je pravilo da slava uvek pripada igračima a da su treneri krivci za neuspeh, ali u ovom slučaju nema sumnje da su selektori odigrali vrlo važne uloge da se njihovi sastavi nađu među najbolja četiri na planeti. Zato ćemo ovde najaviti i jedan okršaj „iz senke” koji nas sutra očekuje u dvorani „Sinan Erden” u Istanbulu…

U pitanju su dvojica stručnjaka koja su stekla evropsku slavu još krajem sedamdesetih, na početku svojih karijera. Tada su u dve sezone bili i ljuti rivali u Prvenstvu Jugoslavije, Dušan Ivković kao novajlija u Partizanu, a Bogdan Tanjević kao već dokazan trener u svojoj Bosni. U proleće 1979. Ivković je s Partizanom osvojio triplu krunu (liga, kup, Kup „Koraća”) svrgnuvši s trona domaće lige Tanjevićevu Bosnu koja je nekoliko nedelja ranije postala evropski prvak. U toj sezoni međusobni skor je bio 1:1.

(/slika2)

Obojica su već obezbedili sebi mesto na zlatnim stranicama istorije košarke, ali sada im se pruža šansa za nešto više. Naime, Ivković će igrati za svoj sedmi finale na sedmom velikom takmičenju na kome vodi državni tim (do sada četiri zlata i dva srebra) dok bi Tanjević mogao da postane prvi kome je pošlo za rukom da se s tri različite reprezentacije popne na pobedničko postolje na najvećim sportskim događajima (olimpijske igre, svetska i evropska prvenstva).

Ivković, kome su njegovi kritičari zamerali da mu je „bilo lako da hara Evropom i svetom s nezaboravnom generacijom s kraja osamdesetih, potvrdio je lane da je trenerčina, osvojivši evropsko srebro s timom kome je malo ko davao šanse i za četvrtfinale. Po zlatnim medaljama (4) bez premca je u našoj košarci ali je po broju medalja drugi, iza Ranka Žeravice (7) s kojim smo osvojili svoje prvo svetsko (i uopšte) zlato, u Ljubljani 1970.

Svetski rekorder po broju medalja je legendarni sovjetski stručnjak Aleksandar Gomeljski (1928 – 2005) sa 11 zlata (osam evropskih, dva svetska, jedno olimpijsko) koji je trajao duže od bilo kog trenera. On ima sedam uzastopnih finala (1959, 1961, 1963, 1965, 1967 – evropska zlata, 1964 – olimpijsko srebro, 1967 – svetsko zlato) a Ivković je nadomak sedme uzastopne finalne utakmice. Ne treba smetnuti s uma da Ivković zbog sankcija Ujedinjenih nacija nije mogao da učestvuje, kao i naša reprezentacija, na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, Evropskom prvenstvu u Nemačkoj 1993. i Svetskom šampionatu u Torontu 1994 (zapravo te godine je Beograd trebalo da bude domaćin, al mu je to takmičenje oduzeto iz istih razloga).

Tanjević je kao selektor debitovao s Jugoslavijom na Evropskom prvenstvu u Pragu 1981 (srebro), a 18 godina kasnije, u Parizu, postao je evropski šampion s Italijom, pošto je u polufinalu izbacio našu reprezentaciju. Pored njega još jedan stručnjak uspeo je da se popne na postolje s dva nacionalna tima i opet je u pitanju naš čovek – Svetislav Pešić (evropski prvak s Nemcima 1993, kontinentalni i svetski šampion s Jugoslavijom 2001. i 2002). Inače, Tanjević je bio trener Pešiću u Bosni, baš u vreme kad se taj klub peo na evropski vrh.

Aleksandar Miletić