Televizor

Decenijama su se dizajneri držali pravila da ram oko ekrana ne treba da bude predmet trendova ili stilskih pravaca, jer on ne sme da konkuriše slici sa ekrana, ne sme sa njom da se takmiči, da joj smeta. Tako je TV kutija decenijama stajala u sobi neprilagođena, depresivna, nema, puna kompleksa niže vrednosti

Iako su sredstva za prenošenje slika na veliku daljinu bila poznata još devedesetih godina 19. veka, televizija (od helenskog „tele“ – daleko i „vizija“ – viđenje) postala je svakodnevna reč od onog vremena kada su u Velikoj Britaniji 1936. godine uvedene, prve na svetu, redovne emisije za javnost.

Prvi efikasan uređaj za televizijsko prenošenje slika izumeo je i demonstrirao 1925. godine Škotlanđanin Džon Loki Berd. Dve godine kasnije, C. F. Dženkis, inženjer koji je radio u kompaniji „Bel telefon“, stvorio je prve televizijske slike viđene u Americi. Postoji jedna osnovna razlika između tih prvih televizijskih sistema kojima se u većini danas služimo: ti prvi sistemi bili su mehanički, za razliku od današnjih, elektronskih.

Zvuk se sa slikom povezao uporedo sa usavršavanjem televizije tridesetih godina prošlog veka. Sa usavršavanjem tehničko-tehnoloških aspekata, rasla je i popularnost televizije u Britaniji. Između 1936. i 1938. godine prodato je oko 4.000 prijemnika a već 1939. prodato je 7.000 prijemnika za samo dva meseca. Redovne televizijske emisije uvedene su u Francuskoj 1938. godine a u Americi 1940. Za vreme Drugog svetskog rata u Evropi je došlo do zastoja, a posle rata nastupio je pravi procvat televizije. Godine 1953. u SAD je uveden, prvi na svetu, program u boji. Godine 1955. došlo je do otvaranja mreže Evrovizija, koja je povezala Britaniju, Francusku, Italiju, Dansku, Švajcarsku, Zapadnu Nemačku, Belgiju, Holandiju i Jugoslaviju. Godine 1962. došlo je do prve razmene živog programa između Amerike i Evrope, pomoću satelitskog releja.

Godine 1961. Evrovizija počinje da razmenjuje programe sa Intervizijom koja je povezivala SSSR, Bugarsku, Mađarsku, Istočnu Nemačku, Poljsku, Rumuniju i Čehoslovačku. Obe mreže sarađivale su sa Nordvizijom, koju su osnovale Norveška, Danska, Švedska i Finska. Televizija je transformisala našu planetu u jedinstveni, veliki organizam, u kome caruje spektakl! Dugmad na daljinskom upravljaču omogućava svakome od nas, u svakom trenutku, svojevrsno viđenje celog sveta u fragmentima: red rata, red mira, red ljubavi, red mržnje, surovost i patetiku, ljubav i erotiku, istoriju, biznis, crtaće, reklamu, sport, umetnost, tračeve, filmove, religije, bajke i vampire, vanzemaljce i ljudoždere, humor i manipulacije svih vrsta.

Običnim pritiskom na dugme televizor u sobi postaje živ, življi, najživlji, ili, takođe, običnim pritiskom na dugme, postaje – mrtav, kada od njega ostane samo ekran – prazna kutija doskora. Prazna i bez sadržaja. Decenijama su se dizajneri držali pravila da ram oko ekrana ne treba da bude predmet trendova ili stilskih pravaca, jer on ne sme da konkuriše slici sa ekrana, ne sme sa njom da se takmiči, da joj smeta. Tako je TV kutija decenijama stajala u sobi neprilagođena, depresivna, nema, puna kompleksa niže vrednosti.

Mrtav predmet. Ima li on dušu? Domaćice su se prve sažalile na ovakvu sudbinu TV kutije pa su kreirale novi sobni poredak:

Jedna obična porodična soba. U jednom uglu sobe – obična polica. Na polici – televizor. Na televizoru – „šustikla“, parče lanenog platna optočeno bordurom od finog konca, izvezena, isheklana, oprana, uštirkana, ispeglana. Na šustikli, mala vazna, u vazni buketić cveća. Dirljiva idila da smanji rizik koji nas čeka posle pritiska na dugme.

Šalu na stranu. Dizajneri neće dozvoliti da im nekakve domaćice kreiraju ambijent i enterijer. Oni su već smislili da osujete dalje napredovanje pomenute idile.

I zato su na scenu stupili „plazma“ televizori. Autonomni elementi kojima ne možete ništa – sem da vrtite kanale do 101 i nazad.

Radmila Milosavljević

marijana@ambijent. net