Jednom dama, uvek dama

EKSKLUZIVNO
Biti Mira Trailović za mnoge bi danas bila životna uloga. Slučajno Kraljevčanka (rođena 1924, umrla u Beogradu, 1989), po majčinoj liniji plave krvi iz loze Obrenovića, bila je, u pravom smislu, vladarka teatra sveta. Tako se ponašala, tako se i odevala, tako ju je obavezivao talenat i energija. Biti makar u njenoj senci bila je privilegija, a kada vam uputi jedan od 24 osmeha, koliko ih je neko izbrojao, značilo je da nešto i sami značite.
Ovo nije njena biografija, ovo je tek nekakav brevijar uspomena na šesnaestogodišnje, što profesionalno, što privatno druženje. Njeni mali trikovi kojima je postizala veliki uspeh, iscrpna sećanja njenih saradnika i prijatelja-umetnika nalaze se u knjizi Feliksa Pašića "Gospođa iz velikog sveta" (izdavač Muzej pozorišne umetnosti Srbije), koja je  predstavljena u ponedeljak, 18. septembra u Bitef teatru, u okviru jubilarnog 40. festivala.

Najduže ju je poznavala Dana Milošević, prevodilac, drugarica iz školske klupe. Tada je nosila frizuru "a la princ Valijant", guste ravne crne šiške. Svet je, ipak, pamti kao zanosnu plavušu. "Žena s godinama mora da ima sve svetliju boju kose, to je čini mlađom" govorila  je ubeđujući me da se ofarbam u svetliju nijansu. Poslušala sam je.

Stil dvorske dame

Rođena u znaku Vodolije zaista je imala mnogo od tog znaka u sebi. Činilo se da pripada svima, a ipak nikome. Oblačila se da ponekad zastane dah. Bila je ličnost koja je mogla da odene bilo šta a da njena individualnost uvek ostavi poseban pečat. Iako je imala sklonost da prva ponese neku modnu ludost, dosledno je negovala stil svoje bake Katarine, dvorske dame, i na sebi uvek imala neku dragocenost: broš, prsten, minđuše, ogrlicu…

Osoba izuzetne intuicije, uvek zagledana ispred sebe, u budućnost.

Iako je imala nekoliko štednih knjižica u Švajcarskoj, pre bi se moglo reći da je privatno imala "zmijarnik u džepu". Nije rasipala oko sebe, već u sebe, a kada je poklanjala bile su to male dragocenosti. Još čuvam kutijicu od oniksa, oslikanu cvetićima, čiju nameni ni do danas nisam otkrila. Zauzvrat, Miri sam poklonila mali džepni ventilator na baterije, jer se često znojila dok je gledala predstave. Uglavnom komad ne bi odgledala do kraja, već najčešće skraćenu (dajdžest) varijantu.

Volela je da vlada, i vladala je. Umela je da se žestoko posvađa sa svojom dragom prijateljicom Desom Trevizan, dopisnicom londonskog "Tajmsa". Iza zatvorenih, tapaciranih vrata vikale bi jedna na drugu samo zato što je Desa tražila da na otvaranju Bitefa sedi baš do britanskog ambasadora! Letelo je perje jedno desetak minuta da bi Mira otvorila vrata i uz jedan od svoja 24 osmeha rekla: "Obezbedite našoj Desici kartu do britanskog ambasadora". Kao da se pre toga ništa nije desilo.

Žestoka dijeta

Bitef je uglavnom počinjao u Ateljeu 212, a Mira je uvek bila na vratima, širokog osmeha pozdravljajući svakog gledaoca. Tada je dolazio ceo politički establišment, ne samo grada, već i države. Za svaki Bitef pripremala se svečana toaleta. Posebno se gledalo šta će Mira obući. Utisak je bio da nikad nije pogrešila. Leto je koristila da se podvrgne žestokoj dijeti, jer je bila sklona gojenju, korpulentna ili, što bi neki džentlmen rekao, "fino ženski zaobljena". Za mesec i po dana uspevala je da skine i petnaest kilograma. Jednom prilikom odala mi je tajnu efikasnog gubljenja težine – "neke superšvajcarske tablete koje ne štete zdravlju". Obećala je da će ih i meni nabaviti. Ostalo je, ipak, samo obećanje.

Mira je bila humanista. Pokušala je da usvoji dete, ali nije mogla da se suoči sa tim da ne bude i njegova biološka majka. Merima Isaković sigurno nikada neće zaboraviti sve što je u trenutku njene velike tragedije za nju učinila Mira Trailović. I opet Bitef, njeno dete. Ona ga je smislila i napravila. Ceo svet joj je tada bio pod nogama, na dlanu.