Crna rupa u Crnoj Travi

Crna Trava – S batlerskim manirima, savršeno spokojan, Dragan Ignjatović se kratko klanja, pokazuje rukom da krenem za njim, a zatim se laganim korakom penje na prvi sprat i otključava savršeno urednu sobu. Rekao sam da neću noćiti i Dragan se nasmejao. Ali taj napor se pretvorio samo u grimasu čoveka koji je izgubio svaku nadu, pa nedeljama tumara kao senka kroz davno okrečene hodnike, obilazi apotekarski čist restoran u prizemlju, a potom satima sedi pored recepcije, čekajući goste koji nikada neće doći.

Nedavno je u najsiromašnijuopštinusvratio Rasim Ljajić i nije se trudio da sakrije rezigniranost. I nije zanoćio. Pozvao je na uzbunu, tvrdeći da tako nešto nije nikada video, putujući Srbijom. Gradić se gasi, nestaće. Nema više ni starih dunđera koji su gradili nekadašnju Saveznu skupštinu, Avalski toranj, zgradu Glavne pošte u Beogradu. Direktor tehničke škole Radoje Jović s gorčinom kaže: „Crnotravci su kao najbolji šnajderi koji nose ružna odela. Gradili su svuda, najmanje kod svoje kuće”.

Napolju miriše na sneg i sivi zidovi zapuštenog hotela upijaju ledeni dah zime, koja dolazi prerano, a odlazi prekasno. Dragan je upravnik, recepcionar, konobar i čistačica „Vilinog luga”, hotela s jednom zvezdicom u društvenoj svojini, raščerupane građevine iz doba socijalističke izgradnje, koji godinama lebdi između Crne Trave i bajkovitih planina, kao ukleti spomenik propasti.

Ovde, na kraju Srbije, na kraju sveta.

Nije valjda sve tako crno u Crnoj Travi i nije Crna Trava crna strava. Dragan nije Entoni Hopkins koji će zaskočiti zalutalog putnika kuhinjskim nožem, ne krije kosture u podrumu, kao u „Psihu”, ali taj osećaj hičkokovske klaustrofobije ne napušta me ni posle izlaska iz hotela.

Nema kafane. Još jedandokaz da Crna Trava ulazi u sferu crne rupe. Samo prazan kafići nekoliko malih prodavnica kojerade dvokratno na minijaturnom trgu okićenom spomenicima iz NOB-a i fontanom koja sedativno šušti i razbija tišinu. I jedan Saša u ofucanom radničkom odelu i crnim gumenim čizmama, koji bulji u prazno. Tridesetpetogodišnjak je isti kao Srbija: lep, tužan i siromašan. Ljajić se pre nekoliko dana uhvatio za glavu kada ga je Saša odveo do sobe na spratu, gde živi s bolesnom majkom Bojanom. Ta prostorija je zapravo ledeni brlog, u komemajka i sin žive, spavaju i kupaju se u koritu.

Trebalo bi da se nalazim u četvrtoj dimenziji i putujem unazad kroz vreme, trebalo bi da je ovo sredina prošlog veka i priča o siromašnoj kasabi na jugu. Ali tada je na trgu vrvelo od ljudi. Dunđeri su se okupljali ispred kafane u selu uklesanom u klisuru, Sastav Reci, a sada je kafana prazna. Prvi automobil nas je mimoišao posle pola sata. Crna Trava je 1960. godine imala 18.000 stanovnika, sada u opštini živi manje od 2.000.

„U prvi razred se ove godine upisalo svega četvorođaka. Prošle godine petoro. Osnovna škola ’Aleksandar Stojanović’, s isturenim odeljenjima ima ukupno 52 učenika. Godišnje se rodi između pet i deset beba, a umre između 50 i 80 ljudi. Plašim se snega. Tada smo zavejani po pet meseci. Tada jednom nedeljno umre po jedan starac”, kaže predsednik opštine Slavoljub Blagojević. Priznaje, od muke mu kosa opada. Prosečna starost stanovnika je 65 godina, 50 odsto njih preživljava od skromnih penzija, 300 ljudi živi od socijalne pomoći, a svega 20 ljudi zaposleno je van lokalnih i državnih institucija.

To da ih je Beograd odavno precrtao, za Blagojevića nije iznenađenje. Biračko telo je isuviše malo da bi partijske centrale u prestonici interesovala pitoreskna varošica, proglašena za opštinu davne 1876. godine. Vlast već devet godina suvereno drži DSS, ali predsednik, posle kratke stanke, otvara dušu.

– Moram da budem iskren. Nije bilo bolje ni kada je Koštunica bio premijer.

Pijemo kafu u kafiću „MK”. Cena, prava sitnica. Turska, 40 dinara, pivo 70. Ulazi Dejan Stamenković, da se osveži, pre nego što krene u šumu. Šef odborničke grupe radikala, stalni predsednikovprotivnik na izborima upravo se sprema da četvoro svojih odbornika transferiše u naprednjake. Na papiru je Šešeljev, u srcu Tomin. Njegova rođena sestra Danijela je jedini odbornik DS-a, otac im je u SPS-u, ali tročlana porodična koalicija nacionalnog spasa, kao i šef opštine, pričaju da ovde politika ne znači ništa.

Niko još ne prolazi trgom. Prodavačica Tanja Milićević otvara radnju, videla je neznance, ali nijedan od deset upaljača ne radi. Tanja se izvinjava:

„Meni je ovde lepo. Vratiće se narod”.

Slavoljub je još veći optimista, ali to mu je i u opisu radnog mesta: „Videćete, za 10 godina, Crna Trava će imati 10.000 stanovnika. Mi smo strateški važni, na granici s Bugarskom.Velika teritorija, bogata vodom, šumom, lekovitim biljem. Od privrede radi samo fabrika ’Simpa’, koja zapošljava 10 radnika”.

U ekspozituri „Simpa” ne prave trosede, već peku domaću rakiju i pakuju pečurke. Fabrika vode „Vlasina” zapošljava još desetoricu radnika. Napune tri, četiri šlepera, pa se odmaraju 20 dana. Ljajić je obećao da će dovesti Dinkića, kako bi nekako našli kupca za fabriku za preradu drveta „Lemind”. Polažu nadu i u dve mini elektrane na Vlasini i još četiri koji se grade.

Crnotravci su kao Irci. U Beograduih ima više od 30.000, u svetu skoro još toliko. Jedan od njih, poznati kompozitor Rade Radivojević,konzervira lepu porodičnu kuću. Majstor Bora Nikolić mistrijom ravna malter i priseća se slavnih dana, kada je sa ekipom zidao potkrovlja po Beogradu.

„Nema ljudi, nema para, poješće nas šuma”, posmatra kompozitor planinske vrhove. Za nekoliko dana, sneg će mu zatrpati kuću, dok će on u Beogradu komponovati himnu za predstojeći kongres medicinskih sestara.

Za Crnu Travu, moderna Srbija komponuje baladu o gradiću bez budućnosti, mada je takva sudbina najavljivana u desetercu, još u Lazarevoj kletvi, pošto se rezerva srpske vojske, koja je krenula u Kosovski boj, uspavala u tadašnjem Vilinom lugu, omađijana bujnom i mirisnom travom.

Crna, čemerna travo, zarasla si u korov.

Aleksandar Apostolovski

----------------------------------------------------------

Karlov ugao

. Idemo ukorak sa većim delom sveta. Gladni smo.

. Ukinute su nam vize, ali i dalje živimo ispod granice. Siromaštva.

. Trebaju mi pare da prehranim decu. Učlaniću se u huligane.

. Kad jednog dana postanemo bogati, ni mi nećemo verovati sadašnjim nama.

. Ne samo da smo im čestitali, nego smo im i sve poklonili.

. Šta je sa higijenom? Uzimaju nam iz usta da bi sebe nahranili.

. Ne smeju biti tolike razlike među nama. Jedni su plavi, drugi crni, jedni visoki, drugi niski, jedni lepi, drugi ružni...

. Radnike može da otpusti svako. Penzionere samo sveti Petar lično.

. Da nismo toliko gladni, mogli bismo da hranimo pola Evrope.

. Siroma sam, ali volem da živim. I to jedva.

Dragutin Minić