Poslanički mandat u EU agendi Srbije

Politička klasa u Srbiji, bar onaj njen deo koji želi u Evropsku uniju,sada više nema kud, moraće da smogne snage i uradi ono što je prethodnih godina uspešno izbegavano – da ukine institut blanko ostavki. Kada Evropska komisija za deset dana ispostavi Srbiji spisak „radova” koje treba da obavi da bi stekla status kandidata EU, među „deset evropskih zapovesti”, kako ih je formulisao potpredsednik vlade za evropske integracije Božidar Đelić, naći će se i pitanje vlasništva nad mandatom poslanika (iako će stručnjaci za ustavno pravo reći da je to pitanje jednostavno, odnosno da mandat pripada mandatoru, a to je narod).

Koliko je to pitanje važno za političu scenu Srbije ilustruju česte promene partijskih dresova poslanika i odbornika poslednjih godina, pa i najsvežiji slučajevi bivšeg funkcionera Demokratske stranke Srbije Dragana Šormaza i dva odbornika Socijaldemokratske partije Srbije u Skupštini opštine Kosovska Mitrovica. Šormaz je, iako isključen iz stranke, zadržao mandat zahvaljujući volji većine u Administrativnom odboru i nastupaće ubuduće kao samostalni poslanik, a mnogi su skloni da njegovu poziciju tumače, na osnovu dosadašnje prakse, kao još jedan „rezervni” glas za vladajuću koaliciju, dok su dva odbornika stranke Rasima Ljajića, mimo dogovora stranačkih centrala, omogućili opoziciji u Kosovskoj Mitrovici da preuzme vlast.

To je nešto što je tranzicioni fenomen, odnosno karakteriše političke i partijske sisteme bez dovoljnog stepena institucionalizacije i bez politika koje su dovoljno programski profilisane, ukazuje sociolog Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka. Zbog toga je moguće da neko ko je promenio nekoliko partija kaže da on nije menjao svoje stanovište, ali partije jesu.

„To je dosta komplikovan fenomen u kome ima mnogo nezadovoljstva, što se u stranci nešto ne može uraditi, što se mora pitati samo jedna adresa i ne može se biti kritičan. Ima i toga da stranke programski evoluiraju, pa čovek traži nešto što je bliže njegovom uverenju, ali ima i mnogo odsustva profesionalnog političkog pedigrea i pokušaja da se nešto brzo odradi transfreom uglavnom u stranke na vlasti”, navodi Stojiljković.

Ono što je, prema njegovim rečima, za Srbiju specifičan razlog za pojavu političkih ili stranačkih prebega jeste odsustvo dovoljnog stepena profesionalizacije političkih elita, pa neko ko je 20 godina u politici kaže da nije profesionalni političar i deo političke elite. „Vas bi, dakle, u stabilnijem sistemu promena dresa koštala političke karijere ili bi bila dovedena u veliko pitanje. Kod nas je politički život toliko intenzivan da se mi više i ne sećamo tih prvih preletače”, ističe on.

Predstavnici naroda na lokalnom nivou, odlukom Ustavnog suda Srbije od pre nekoliko meseci, oslobodili su se blanko ostavki, pa su njihove kolege sa republičkog nivoa ostali praktično usamljeni u Evropi sa svojim imperativnim (vezanim) mandatom. Sve parlamentarne stranke, naime, osim Liberalno demokratske partije, rado su iskoristile mogućnost koju im daje famozni član 102. Ustava Srbije po kome je „narodni poslanik slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika”.

Venecijanska komisija Saveta Evrope je ocenila da je namera ustavotvorca bila „da se poslanik veže za stranku po svim pitanjima i uvek”, da to predstavlja „ozbiljno kršenja slobode poslanika na izražavanje svojih pogleda o valjanosti predloga ili radnje” i da se „time koncentriše preterana vlast u rukama partijskog vođstva”.

Stranke bi verovatno, kad-tad, morale da reše ovu protivrečnost u političkom životu – jer poslanici imaju manje slobode u odnosu na svoje partije nego odbornici, ali sada će im to biti i važan evropski zadatak. Ipak, da li će „ukidanje” člana 102. Ustava (bilo njegovim brisanjem iz Ustava, ili donošenjem zakona o izboru narodnih poslanika koji bi „anulirao” ovu ustavnu odredbu) zaista označiti početak ere slobodne trgovine mandatima, na šta upozorava većina stranaka?

Sociolog Vladimir Vuletić bi „rizikovao”. On je, dakle, za to da zaživi princip slobodnog mandata i da se na taj način stranke podstaknu da se uozbilje, da u svoje redove privuku ljude od integriteta i da se zahvale na uslugama onima koji su tu samo zarad nekakvih sinekura koje mogu da očekuju samo zato što pripadaju stranci, a od kojih stranka realno i nema mnogo koristi.

Zoran Stojiljković ocenjuje da bi bez blanko ostavki pojava prebega bila još prisutnija, ali da bi se mogla svesti na pravu meru ako bi se uvela neka ograničenja, kao što je, na primer, smanjenje dobiti od transfera, izlaganje riziku, kritici, istrazi... A kad se institucionalizuje partijski i politički život i stranke prežive svoje lidere, pre svega osnivače, a građani počnu da se identifikuju sa strankama, a ne sa liderima, onda će sve izgledati drugačije, dodaje on.

Ako se bude menjao izborni sistem, stranke, koje su uglavnom do sada birale za poslanike ljude koji će im biti lojalni, moraće da vode računa ko ih predstavlja, ističe Vuletić. „Reč je o tome da stranke moraju da u okviru sebe razvijaju takve odnose da ljudi koji su u stranci i koji će stranku predstavljati, imaju i određeni stepen lične slobode. Naravno, time se ne dovodi u pitanje lojalnost stranci i, pre svega, lojalnost ideji. Jer, na kraju krajeva, ako postoji lojalnost samo stranci kao organizaciji, onda se može pojaviti i druga organizacija koja će vam ponuditi nešto više ili bolje”, kaže Vuletić.

B. Baković

-----------------------------------------------------------

Karlov ugao

. Ako je poslanik vlasnik svog mandata, onda je i u skupštini izvršena privatizacija.

. Ako poslanik počne da misli svojom glavom, iza ugla ga sačeka blanko ostavka.

. Jedan poslanik se više ne rukuje. Sa obe ruke čvrsto drži svoj mandat.

. Zašto i glasači ne bi imali blanko listić?

. Građani su vlasnici mandata, a poslanici i stranke su samo pazakupci.

. Moraćemo u skupštini da zaposlimo i brokere. Počinje trgovina mandatima.

. Uz blanko ostavku, stranka bi morala da nabavi i povodac za poslanika.

. Najefikasnije oduzimanje mandata izmislio je izvesni Puniša Račić.

. Svi mi imamo blanko ostavku na – život.

Dragutin Minić