Parada evrozahteva

Savet ministara Evropske unije podržao je 25. oktobra kandidaturu Srbije i naložio Evropskoj komisiji da pripremi mišljenje o njenoj spremnosti za pregovore o članstvu.

Istovremeno sa ovim, Srbija se suočila sa deset evrozahteva. To su: 1. otklanjanje eventualnih propusta u procesu reizbora sudija i javnih tužilaca, 2. puna saradnja sa haškim tribunalom, 3. nesmetano funkcionisanje nezavisnih regulatornih tela, 4. novi zakon o finansiranju političkih partija, 5. uskraćivanje političkoj partiji da raspolaže poslaničkim mandatima, 6. unapređivanje regionalne saradnje, 7. suzbijanje masovnih zahteva za azil, 8. unapređivanje integracije Roma, 9. usvajanje zakona o reintegraciji i 10. nastavljanje strukturnih ekonomskih reformi.

Svi ovi zahtevi su važni, ali nisu jednako ostvarivi. Njihovo razvrstavanje je, međutim, delikatno, pošto i bezazleni zahtevi, u osetljivom kontekstu, mogu biti veliki problem. Takvi zahtevi su: unapređivanje regionalne saradnje i nastavljanje strukturnih reformi.

Unapređivanje regionalne saradnje omogućuje da se Srbiji, u daljem približavanju EU, postavi i pitanje priznavanja nezavisnosti Kosova, što bi bilo suprotno Ustavu a i zvaničnoj politici zemlje. Naša zvanična politika je još uvek u znaku sintagme „i Evropa i Kosovo“. Ali, ozbiljno je uzdrmana nedavno usvojenom rezolucijom Generalne skupštine OUN, na zajednički predlog Srbije i EU. Njome je Srbija odustala od prvobitnog predloga u kojem je, između ostalog, stajalo da „jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja“ i da stranama u sporu ostaje da „problem reše pregovorima o svim otvorenim pitanjima“, u koje, naravno, spada i pitanje statusa. Kuda ovo vodi može se naslutiti iz izjave predsednika Političkog saveta Demokratske stranke i parlamentarnog Odbora za spoljne poslove da građane Srbije treba pripremiti za „susret sa realnošću“, kako bi, u skladu sa njom, promenili i sâm Ustav („Politika“, 27. septembra). Strahujem da „susret sa realnošću“ (a zna se čiji je to argument) predstavlja i susret sa sudbinom: „Što bliže Evropi dalje od Kosova“.

Nastavljanje strukturnih ekonomskih reformi upozorava da reforme ne znače samo „uvoz” evropskih normativa i standarda, nego i njihovu održivu primenu. Ona nam baš ne ide od ruke. Da je drugačije, uslovi života znatnog dela stanovništva ne bi bili ispod granice siromaštva, mnoga naselja ne bi opustela, mnogi ljudi ne bi bili bez posla... Suština ovog zahteva je u potrebi da se, pre svega vlastitim snagama, ojača privreda i na viši nivo podigne ekonomski, socijalni, kulturni i demografski položaj stanovništva. A to neće biti moguće bez ozbiljnih i celovitih promena u sistemu rada i privređivanja.

Pored ova dva zahteva, u prioritete spada i zaokruživanje reforme pravosuđa otklanjanjem evidentnih (a ne „eventualnih“) propusta, jer je to bitan uslov za uspostavljanje vladavine prava, funkcionisanje pravne države i suzbijanje korupcije koja je metastazirala.

Uspešnost suzbijanja korupcije zavisi i od režima finansiranja političkih partija i obezbeđivanja nesmetanog funkcionisanja nezavisnih regulatornih tela.

Puna saradnja sa Haških tribunalom već se dugo smatra „tehničkim pitanjem“, ali još nema „tehničara“ koji sme i ume da pokrene mehanizam njegovog rešavanja.

Takođe, za usvajanje zakona o restituciji još uvek nema iskrene političke volje. Nekoliko projekata tog zakona je propalo.

Gospodar mandata treba da bude poslanik, a ne njegova partija. Da bi to bio, potrebna je promena Ustava, koji, članom 102. stav 3, omogućuje da poslanik tobože slobodno svoj mandat stavi na raspolaganje političkoj partiji kojoj pripada.

Zahtevi za zaustavljanje porasta broja azilanata i efikasniju socijalnu integraciju Roma postavljeni su više u interesu EU nego Srbije.

Za sada, svi ovi evrozahtevi mirno paradiraju. Ipak, valja zazirati od onih koji mogu da mutiraju.

*Redovni profesor Pravnog fakulteta univerziteta „Union“