Najteža je borba s vremenom

Ljubica Gojgić, novinarka RTV B92, dobitnica je nagrade „Dimitrije Davidović” za uređivanje u 2010. godini, koju dodeljuje Udruženje novinara Srbije. Posle raznovrsne novinarske karijere (počela u Radio Indeksu 1992, sedam godina radila za NIN, bila izveštač iz Haga za Televiziju B92, vodila emisiju „Proces TV”…), Ljubica Gojgić danas vodi intervjue u centralnim dnevnim informativnim emisijama Televizije B92.

Dobili ste nagradu„Dimitrije Davidović” za uređivanje u 2010. U čemu vidite svoj najveći doprinos?

Dala sam sve od sebe da budem dostojan član ambicioznog tima koji se zove Informativna redakcija B92 i da budem dobar sagovornik našim gostima. Mojoj redakciji pripadaju najveće zasluge za ono što sam ja danas, u novinarskom smislu. Zajedno smo pokušali da kroz jednu novu formu svakodnevnog kraćeg razgovora ponudimo gledaocima Vesti neku dodatnu informaciju i komentar, i drago mi je što su taj kvalitet prepoznali i gledaoci, ali i kolege iz UNS-ovog žirija.

Mislite li da su tolike nagrade na ovako malom prostoru već devalvirane?

Pa, teško će vam laureat reći da su nagrade devalvirane. Možda neke i jesu. Priznanja koja vam dodeljuju kolege su, međutim, posebno dragocena i dobra su smernica za budući rad.

Bili ste specijalni izveštač iz Haga, sada vodite intervjue u informativnim emisijama Televizije B92. Gde vidite sebe dalje?

Veoma sam volela svoj posao izveštača iz Haga. „Živo” izveštavanje sa važnih događaja jedan je od najlepših segmenata novinarskog rada. Zbog trenutaka čistog adrenalina, kada gledaocima saopštavate važne vesti, mnogi i biraju posao novinara. U tih nekoliko minuta, čini mi se,svaki put iznova polažete novinarski ispit i pokazujete koliko znate i umete li to znanje da jasno podelite sa gledaocima. Volim i rad u studiju,koji takođe svakodnevno donosi nove izazove. Više puta sam rekla da bih volela da uživo izveštavam iz Brisela kada Srbija postane članica Evropske unije.

Razgovarali ste sa mnogim šefovima diplomatija i uopšte političarima. S kim je bilo najteže?Ja lično pamtim Vaš razgovor sa Kušnerom u kome ste se borili da dobijete odgovore?

Ja volim posao koji radim i ništa mi, ali zaista ništa, nije teško.

Cenim sagovornike koji u studio dođu spremni da odgovore na sva pitanja,pa i na ona koja im se ne sviđaju. Najteža je, ipak, borba sa vremenom. Živimo u „brzom”vremenu kada se sve saopštava u nekoliko rečenica, a pažnja javnosti lako gubi.

Ostajete verni medijskoj kući B92. Mnogi su otišli, Vi ne razmišljate o tome?

Svako od nas povremeno mora da odluči u kom pravcu će krenuti dalje i tada se razmatraju sve opcije. Dobro je dok ima izazova, to vas tera da budete bolji. Za sada ostajem na B92.

Kako biste opisali našu političku a kako kulturnu scenu. U čemu su slične, a u čemu se razlikuju?

I jednoj i drugoj nedostaju ideje i energija. Radila sam kulturni magazin u najgore vreme, od početka devedesetih. Tada nam je nedostajalo sve, ali ne i entuzijazam. Neke od najlepših pozorišnih predstava nastale su tada, a umetnici su govorili da je to njihov način borbe protiv zla i sivila koje nas je okruživalo. Danas sve ređe prepoznajem tu energiju. I u kulturi i u društvu uopšte. Umorili smo se, tačnije umorili su nas praznim obećanjimaoni koje smo izabrali da budu alternativa jednom lošem režimu.

Radili ste u SAD i u Francuskoj. Gde smo mi u odnosu na svet kad je reč o novinarskoj profesiji?

Novinarima u Srbiji ne nedostaju hrabrost i znanje i po tom kriterijumu mogu da se mere sa bilo kim u svetu. Nedostaje često razumevanje i poštovanje društva, a naročito vlasti. Konačno, solidan novinar u svetu može sebi i svojoj porodici da obezbedi pristojan život. Mnoge moje kolege ovde to, nažalost, ne mogu.