Nauka se nekako odrodila

Vera u nauku slična je, po Marfijevom zakonu, parčetu hleba koje uvek iz ruke pada na onu stranu namazanu mašću i posutu alevom paprikom. Sudbina ideja krajnje je nepredvidljiva. Ono što je nedavno bila proverena istina u koju su se svi kleli završava, pre nego što u nju i poverujemo, na otpadu naučnih zabluda.

Legendarno parče hleba s mašću iz detinjstva jedan je od primera iz virtuelnog muzeja uspomena pohranjenih u sećanju moje generacije. Danas bi ga samo neodgovorna majka koja pojma nema šta su to zdravlje i makrobiotika dala svome čedu za užinu jer je svinjska mast, po najnovijim istraživanjima, bela smrt. Donedavno smo se gadljivo odricali butera u korist zdravog margarina, ali najnovija istraživanja posumnjala su i u margarin, zbog veštačkih boja i emulgatora u njemu.

Naravno da nauka nisu samo naše prženice i namazi već polja podjednako obavijena matematikom i mistikom, koja izazivaju divljenje i podozrenje. Naučne činjenice stvaraju činjeničke ljude koji polažu slepu veru u podatke zbog kojih ne mogu da osećaju svet kakav jeste dok mistični sastojci pozivaju na ludilo. Naučnici često, zbog svojih ekstremnih stavova, liče na ludake koji ne prezaju da sruše naš svet sigurnosti u koji smo slepo verovali. Ali da nije kreativnog ludila, ne bismo imali kompjutere, teoriju o velikom prasku, učenje o prostoru-vremenu ili Dostojevskog.

Mogu da zamislim kako je bilo ljudima kojima je rečeno da Zemlja nije ravna ploča već lopta u svemiru na kojoj i oni na suprotnoj polulopti stoje čvrsto nogama na tlu. U ličnoj zabezeknutosti pred mogućnošću kloniranja prepoznajem u sebi upliv mitskog mišljenja onih starina koji su podozrivo mrdali glavama pred televizijskim prenosom prvog čoveka na Mesecu. Ma ’ajde bogati, kakav Mesec, to su Amerikanci snimili u nekom studiju!

Uprkos fantastičnim otkrićima, svedoci smo krize nauke i javnog oglašavanja njenih zabluda. Njena naučnost je postala sporna pa, iako joj se divimo, svakodnevno se uveravamo da su joj istine klimave kao dedini zubi. Brzo smenjivanje njenih paradigmi budi osećaje nesigurnosti i neverice, karakteristične za naše vreme uzdrmano liberalnim kapitalizmom i stalnim seljakanjem kapitala odavde dovde. Ekonomski nomadizam i „plivajuća polja” naučnih istina u paketu doprinose planetarnoj anksioznosti, depresiji i osećanju nemira te ne treba da iznenađuje što se razvija magijska svest s talismanima, amuletima, verovanjem u astrologiju i dejstvo kristala. Fanatizam vere i nevere u nauku kreće se od primera mog poznanika koji nekom štekćućom spravom meri dejstva elektromagnetnih polja gde god treba da sedne i koji je supruzi naložio da mu (zbog negativnog zračenja) sve metalne rajsferšluse na farmerkama zameni plastičnim dugmićima pa do, nećete verovati, u ljubavnim kalvarijama uvek delotvornog krilca slepog miša ili oglašavanja prodaje priveska za sreću, uspešan brak i naglo bogaćenje.

Časopis ,,Sajntist” sproveo je istraživanje o tome koliko njegovi čitaoci veruju u globalno zagađenje, evoluciju, veštačku oplodnju, otkrića o zdravoj ishrani. Njih oko četrdeset odsto ne veruje, a trideset odsto sumnja, što pokazuje da se nauka nekako odrodila od čoveka, da nas je pomalo izdala i postala amoralni poligon sujete umesto da se privije na naše rane. Da li ovo nepoverenje ukazuje na paradoks kako je moderan čovek postao primitivan ili smo i sami otkrili da je nauka često u službi politike i da lobira za neka otkrića isključivo iz geostrateških pobuda?

Kako bilo, moraćemo da i tu dilemu, nerazrešenu, nosimo na ramenu kao Italijan majmuna i da, raspravljajući o istinama i lažima nauke, zabavljamo društvance na nekom dosadnom slavlju. Moj savet za one koji se sećaju masti i hleba iz detinjstva: Namazati jedno parče i posuti ga tucanom paprikom, a pri pomisli na povišen holesterol ispustiti ga na pod i dokazati da je Marfijev zakon još uvek sveta i dokaziva istina.