Zvezda 25, Partizan 16, Mančester junajted 1

Kada je 6. novembra 1986. godine umesto Ronalda Ernesta Etkinsona, poznatijeg kao „Veliki Ron“, uprava Mančester junajteda postavila Aleksandera Čepmena Fergusona verovatno nije ni slutila do kojih će visina škotski stručnjak uzdići „crvene đavole“ i koliko će dugo ostati na funkciji menadžera. Pre par dana, tačno na svetog Nikolu, ser Aleks je postao rekorder kluba sa „Old Traforda“ po dužini menadžerskog staža, nadmašivši slavnog sunarodnika ser Aleksandera Metjua Bezbija – utemeljivača modernog, snažnog britanskog i evropskog giganta. Neuništivi „Fergi“ srušio je zemljaka i po broju utakmica na kormilu Mančester junajteda, koji je do sada vodio 1.358 puta (Bezbi „samo“ 1.141).

Fergusonov put do 35 klupskih trofeja (Bezbi svega 13) i fascinantnih 68 ličnih nagrada i priznanja bio je posut i trnjem i ružama. Tek u četvrtoj sezoni uspeo je da osvoji prvi pehar i to u nacionalnom kupu, a u sedmoj šampionat Engleske, koji se upravo od te 1992/1993. i zove „Premijer liga“. Većina titula i rekorda, koji su u vlasništvu „crvenih đavola“, osvojene su i ostvareni upravo u ser Aleksovoj eri.

Ali, tako se radi u Mančester junajtedu, a to je za naše uslove nezamislivo. Naša dva najveća i najtrofejnija kluba Crvena zvezda i Partizan za vreme „vladavine“ Aleksa Fergusona šefove stručnih štabova menjala su 31, odnosno 18 puta. Zvezda je u tom periodu imala 25 trenera, a komšije iz Humske 16.

Iako su za 24 sezone rivalima prepustili samo dve titule (Vojvodina 1989. i Obilić 1998) i pet kupova (Hajduk Split 1987. i 1991, Borac Banja Luka 1988, Sartid 2003. i Železnik 2005) rukovodstva Crvene zvezde (10 titula i 12 kupova) i Partizana (12 titula i 7 kupova), sa izuzetkom Ljubiše Tumbakovića, nisu nikome dali priliku da se dokaže na duže staze.

Ljubiša Tumbaković je rekorder, pošto je ukupno devet i po sezona predvodio „crno-bele“. Sa šest osvojenih prvenstava i tri kupa jedan je od naših najtrofejnijih trenera svih vremena. Uz njega, u Humskoj, samo su Nenad Bjeković i Miodrag Ješić u ovom periodu dobijali „drugu šansu“.

Zvezda je u ovom periodu doživela i najsvetlije i najtamnije trenutke u svojoj istoriji. Krajem pretposlednje i početkom poslednje decenije drugog milenijuma osvojila je tri prvenstva zaredom i kup, a što je još važnije i vrednije ostvarila višedecenijski san: postala je šampion Evrope, a zatim i nezvanični prvak sveta 1991. Događaji u prvoj dekadi 21. veka najteži od osnivanja kluba sveži su i dobro poznati.

U pokušajima da se makar približi davno dosegnutim visinama najlakše je bilo menjati trenere. Redom, Zvezdu su vodili: Velibor Vasović, Branko Stanković, Dragoslav Šekularac, Ljupko Petrović, Vladimir Popović, Milan Živadinović, Zoran Antonijević, Vladimir Petrović, Vojin Lazarević, Milorad Kosanović, Miloljub Ostojić, Zvonko Radić, Slavoljub Muslin, Zoran Filipović, Milovan Rajevac, Ratko Dostanić, Valter Zenga (Italija), Dušan Bajević, Boško Đurovski, Aleksandar Janković, Zdenjek Zeman (Češka/Italija), Čedomir Janevski (Makedonija), Siniša Gogić, Aleksandar Kristić i od nedavno Robert Prosinečki (Hrvatska). Rekorder je trofejni Ljupko Petrović, koji je tri puta predvodio „crveno-bele“, dok su po dva puta sastave određivali: Vladimir Petrović, Lazarević, Kosanović, Muslin i Dostanić.

Dogodilo se i nešto što se nije moglo ni zamisliti da se može desiti – Crvena zvezda 9. i 16. maja 2009. u prvenstvenim duelima s Hajdukom iz Kule (3:0) i Jagodinom (5:1) u zapisnicima nije imala šefa stručnog štaba! Te kolone ostale su prazne, a ekipu je kao pomoćni trener vodio Siniša Gogić.

U Partizanu su za vreme „Fergijeve ere“ radili: Nenad Bjeković, Fahrudin Jusufi, Momčilo Vukotić, Ivan Golac, Miloš Milutinović, Ivan Osim, Ljubiša Tumbaković, Miodrag Ješić, Lotar Mateus (Nemačka), Vladimir Vermezović, Blagoje Paunović, Jirgen Reber (Nemačka), Miroslav Đukić, Slaviša Jokanović, Goran Stevanović i Aleksandar Stanojević.

Đorđe Smiljanić