Dajmo im razlog da ostanu

Koliko će nam trebati vremena da zavolimo najbolje među nama, da im oprostimo što su iznad proseka? Početkom prošle godine pisala sam o tome da je talentima kod nas potrebna prava i kontinuirana podrška. Ono što je usledilo za mene, tokom čitave godine koja je sada već za nama, bio je moj susret sa generacijom mladih koji sada imaju dvadesetak godina i moje veliko oduševljenje onim što oni nose...

Imala sam priliku da radim na jednom studentskom filmu. Moram priznati da sa boljom filmskom ekipom skoro nisam radila, u to uključujem i rad sa inostranim ekipama. A u pitanju su bili veoma mladi ljudi, tek početnici u svom poslu, ali posvećeni, obrazovani i vredni, sa punom svešću šta žele... Naravno, u razgovoru sa većinom njih o tome gde sebe vide po završetku škole, skoro u isti glas svi su govorili: preko grane!

Veće mogućnosti, dobre i jake škole za dalje školovanje u sopstvenoj struci, škole koje su priznate i koje pomažu u karijeri i ne služe samo za sticanje papira već i za pristup pravim informacijama i znanju koje im omogućava da svoj posao obavljaju po najvišim mogućim standardima koji tog trenutka vladaju u njihovoj struci. Mogućnost da ih prepoznaju po kvalitetu a ne po poznanstvima ovih ili onih bitnih ljudi... Razlozi su se nizali... Nakon toga čula bih samo uzdah i žalost što ne mogu u svojoj zemlji da napreduju na način na koji to mogu „napolju”, kao da njihova zemlja u njih dovoljno ne veruje i ne pruža im šansu da se dokažu i razvijaju, već samo da se dovijaju. Naravno da su u raznim oblastima pokrenute mnoge inicijative da se mladim talentima pomogne, ali i dalje su to „incidenti” a ne detaljno razrađen sistem prepoznavanja i podrške u napredovanju darovitih ljudi. Mislim da i dalje mnogi nisu svesni koliko je stvar hitna i koliko je neophodno veoma brzo i efikasno reagovati da im se da dovoljno razloga da ostanu u Srbiji, a da pri tome ne smatraju da su sebi uskratili prave mogućnosti koje bi imali da su odavde otišli.

Stižu neka bolja vremena, ali šta ćemo mi u međuvremenu, pitaju se oni. Proći će naše vreme dok se ovde ne stvore pravi uslovi. Negativna selekcija vlada i čini da se oni koji vrede osećaju loše i zapostavljeno, ako ne i direktno zaustavljeni, ne bi li se osrednjost održala; osrednjost u kojoj se mnogi osećaju veoma udobno i neugroženo, te jedni drugima efikasno čuvaju leđa i opstaju mnogo duže nego što to kvalitetom onoga što rade zaslužuju. Primena ovog mehanizma je jedan od glavnih razloga što mladi odlaze frustrirani, u uverenju da se njihov napredak, umesto da služi na radost i korist čitavom društvu, često smatra maltene uvredom i nekom njihovom umišljenošću da su nešto posebno.

Besmisleno naravno, ali i dalje veoma prisutno...

Sva sreća da postoji i veliki broj ljudi ovde koji žele na svaki način da promene ovu situaciju i koji ulažu veliku energiju u prepoznavanje talenata. Ali mislim da se bez ozbiljnog preispitivanja obrazovnog sistema i rangiranja kvaliteta situacija u skorije vreme neće bitno promeniti. A mi možemo za samo nekoliko godina da izgubimo tako dragocene ljude da ćemo sebe vrlo lako zateći u situaciji kada ćemo u jednom trenutku morati da uvozimo talente, s punom svešću da do toga nije moralo doći.

Naravno da nije jednostavan proces i traži određeno vreme da se na prvom mestu uspostavi novi sistem vrednosti, a zatim i da to većina prihvati, ali je veoma važno staviti akcenat na ljude i njihove sposobnosti koje, ukoliko se upotrebe na pravi način, mogu zaista preokrenuti čitavu našu situaciju u pravcu za koji mnogi kod nas više ne veruju ni da je moguć. Uverena sam da bi pravi impuls i prava inicijativa mogli veoma brzo da uspostave klimu u kojoj je kontinuirana podrška talentu i konstantan rad na sebi, bez obzira na godine, obrazovanje i iskustvo, nešto što ne treba posebno naglašavati i nagrađivati već nešto što se samo po sebi podrazumeva. A kakav dalekosežan pozitivan efekat bi to imalo po sve možemo samo da pretpostavimo.

Glumica