Više od toga

Džejmi Džonson, bradati trubadur iz Alabame, čija opasna pojava sugeriše biografiju o kojoj je bolje ništa ne znati, albumom „The Guitar Song” ponovo je skrenuo pažnju na pravovernu kantri muziku. Na taj način je obavio jednu od najznačajnijih muzičkih misijau sezoni koja se upravo završila. Dok slušate ovu ploču može vam se učiniti da su se Vejlon Dženings i Harlan Hauard vratili s one strane i otisnuli u još jednu avanturu sličnu onoj sa albuma „Waylon Sings Ol’Harlan”.

Stvari su slične ali nisu identične. Džonsonov album zvuči kao bilo koja ploča takozvanog odmetničkog kantrija („outlaw country”). Međutim,dok je kod veterana ovog žanra – Dženings, Nelson, Kristoferson, Kou – autentičnost bila na prvom mestu,ovde je reč o nečemu drugom. Album „The Guitar Song” Džejmija Džonsona je omaž temama i motivima koje su koristili njegovi prethodnici. Suze koje završavaju u pivskim kriglama u koje zure tužni odmetnici čije je srce slomilo neverno „luče sa rodea” nisu nikad isplakane. One su deo šablona, odnosno klišea, karakterističnog za odmetnički kantri. U pesmi „That’s Why I Write Songs” Džonson odaje počast Harlanu Hauardu, Bobu Mekdilu i Vajtiju Šejferu, velikim autorima kantri pesama, koji su pronašli način kako da banalno i svakodnevno pretvore u poeziju i muziku.

Album „The Guitar Songs” čini 25 pesama. Podeljen je u dve celine: crni album i beli album. Po svojoj monumentalnosti i artističkoj infrastrukturi on se jedino može meriti sa legendarnom pločom Terija Alena „Lubbock (On Everything)” iz 1979. godine. Funkcioniše kao neki mural Dijega Rivere – niz fantastičnih pesama, kao freske, predstavljaju imaginarnu stvarnost koja jedino postoji u skrivenim značenjima efemernih kantri napeva. Krv, znoj i suze teku u potocima, baš kao pivo i viski. Ljudske sudbine plove po tim tekućinama u nedogled.

Ezoterična priroda ponuđene muzike daje ovom delu finu dozu ekskluzivnosti. Pesme kao što su „Poor Man Blues”, „By The Seat Of Your Pants” i „Good Times Ain’t What They Used To Be” ne mogu se razumeti na pravi način ukoliko se ne poznaje kantri mitologija. Potrebnaje posebna vrsta senzibiliteta koja se izgrađuje u bioskopskim dvoranama i ispred gramofonskih zvučnika da bi se detektovala lepota ovih napeva. Pesme Mela Tilisa („Sweet Mental Revange”), Henka Kokrana („Set ’Em Up Joe”) i Krisa Kristofersona („For The Good Times”)služe, u kontekstu ovog albuma, kao tajne šifre kojima se otključavaju vrata mitskog sveta.

Hau Gelb je u pesmi „Bigger Than That”, sa albuma „Storm” njegovog benda „Giant Sand”, tvrdio da u kantri muzici ima mnoge „više od toga”. Mislio je na univerzalna značenja sakrivena iza neobaveznih nota i profanih sadržaja, na hrabrost i dostojanstvo potrebno da se živi svakodnevni život o kome se peva. Album „The Guitar Song” Džejmija Džonsona je taj višak značenja ponudio savremenom auditorijumu na uvid.