Najlaskavije, ali i najprirodnije priznanje

Kad neko od naših dobije bilo kakvo međunarodno priznanje mi se s pravom dičimo time. Imamo i rašta, jer, kako je još Njegoš primetio u „Posveti prahu oca Srbije” („Gorski vijenac”):

„Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije,

U velikim narodima geniju se gnjezdo vije”.

A Srbija je mala zemlja s velikim problemima. I kad odatle iznikne neko za koga sam svet javno prizna da nema boljeg, onda je to najlaskavije priznanje koje može da se dobije.

Međutim, kad je Vanja Udovičić u pitanju sve počasti koje mu se ukazuju mi ovde, u otadžbini, ne primamo s onom uobičajenom ustreptalošću, ushićenjem, oduševljenjem, uopšte nekako sva ta divna osećanja ostanu negde u nama. Zašto?

Verovatno što sam Vanja Udovičić ne maše time kao barjakom. On tu slavu gotovo asketski prihvata i, mada mu godi, što je prirodno i što je i sam potvrdio posle Evropskog prvenstva u Zagrebu, nekako istim korakom ili, ako Vam više odgovara, zaveslajima, nastavlja dalje.

A priznanja se gomilaju – i ekipna i pojedinačna. Kao da je pretplaćen na medalje i počasti o kakvima se mašta.

I možda zato kada je sada časopis Svetske plivačke federacije (Fina) obelodanio da je Vanja Udovičić bio najbolji vaterpolista u 2010. nama to zvuči kao potvrda da su stvari postavljene na svoje mesto. Isto smo tako, reklo bi se severnjački hladno, primili vest da je proglašen za najboljeg vaterpolistu Evrope u prošloj godini. A pre toga da je najbolji igrač Evropskog prvenstva, pa završnog turnira Evrolige, pa ovog turnira, pa onog takmičenja...

Jednostavno, od početka karijere nas je navikao da bude najbolji. U vreme kad je prethodna zlatna generacija našeg vaterpola počela da hara svetom on je prvi od mlađih zasijao u tom sazvežđu svetskih asova kakvi su bili Vujasinović, Šapić, Savić, Ikodinović...

Kad su vreme i razne druge okolnosti te vaterpolo bogove preselili u istoriju naše reprezentacije Udovičić je kao Prometej uzeo od njih vatru i njome osvetlio novo pokolenje.

Muke su zaista bile prometejske. Setimo se početka Svetskog prvenstva 2009. u Rimu. Prošle godine – ponovo u rudnik i ponovo iz njega s trofejima: pobede u Svetskoj ligi i Svetskom kupu i treće mesto na Evropskom prvenstvu. I još jednom ogromne zasluge kapitena.

Ali, vaterpolo kao da je uklet. Svakoj naciji znače njegove medalje, ali njegova organizacija... I dok odbojka i rukomet privlače sve veću pažnju sveta, dok košarka pokorava planetu, a fudbal odavno vlada njome, vaterpolo kao da ne može da izađe iz bazena. Uostalom, on je organizaciono pod svojevrsnim starateljstvom plivačkih saveza (Fina i Len).

Zato je i moguće samo u vaterpolu da njegov najbolji igrač do poslednjeg trenutka prelaznog roka ne zna da li će naći odgovarajući klub. Tako je Vanja Udovičić, najbolji igrač završnog turnira Evrolige i Evropskog prvenstva, bio na belom hlebu.

Doduše, za to je i sam „kriv”, ali čovek ne može protiv svoje prirode. Ponuđeno mu je da pojača onemoćalu italijansku reprezentaciju, čiji ljudi vedre i oblače u evropskom i svetskom vaterpolu, ali kapiten Srbije tako nešto ni u šali nije hteo da prihvati. I za njega nije bilo više mesta na Apeninskom poluostrvu. U otadžbini – svi junaci nikom ponikoše. I Vanja Udovičić postade član zagrebačke Mladosti, pošto u vaterpolu nije veliki izbor zemalja u kojima ima mesta za takve dragulje.

Nije mu prvi put da zbog više sile mora da okrene list. Iz Partizana, u kome je ponikao, morao je da ode s celom svojom generacijom koja je 2002. osvojila duplu krunu, da bi klub finansijski opstao. Prihvatio ga je Jadran iz Herceg-Novog i s tim poklonom s Banjice stigao u finale Evrolige 2004.

Potom ga je primamio Napulj, ali ga je prerastao, pa se posle dve godine iz Posilipa preselio u Pro Reko (Đenova) s kojim je bio prvak Evrope 2008. i 2010.

Priznanje Vanji Udovičiću je priznanje najsvestranijem vaterpolisti. Ne zna se gde je bolji: kao poslovođa, strelac ili bek. Nije se oprobao samo još kao golman, a ko zna kakav bi i na tom mestu bio.

Ivan Cvetković

-----------------------------------------------------------

I fakultetska diploma

I pored briljantne karijere u vaterpolu Vanja Udovičić (rođen 1982. u Beogradu) nije zapostavio školu – diplomirao je na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. U vreme kada oni koji su nadareni za sport napuštaju školovanje, jer ne mogu da izdrže na oba koloseka, njegova diploma, i to s takozvanog državnog fakulteta, zaista je više od podviga.