Lako je biti Odri Hepbern

Da bi dokazala svom ljubavniku Marku Antoniju da može da mu pripremi najskuplji obrok na svetu, Kleopatra mu je u piće rastopila biser.

Dobila je opkladu. Biseri su bili toliko retki da su smućkani u koktelu sigurno bili najvredniji začin ikada.  Danas su svuda oko nas: u autobusima i tramvajima, radnjama tipa „sve za dolar”, na pijacama, u rafovima „Tifanija”, penthausima na Petoj aveniji, na crvenom tepihu i prijemima u Beloj kući. Morski su i slatkorečni, beli i crni, mogu, a ne moraju biti znak elegancije i naravno nisu pravi kao Kleopatrini.

Svet je prepun bisera, ali da bi se neko okitio komadom kakav je imala egipatska kraljica, morao bi da izdvoji milione dolara. To ipak nije prepreka za milijardere koji se uglavnom pojavljuju u Indiji i Kini i koji ne pitaju za cenu samo da se domognu komada poput onog Kleopatrinog. Kupaca je, prema pisanju „Njujork tajmsa”, sve više, ali nevolja je u tome što slobodnih pravih bisera gotovo da više i nema. Zalihe su iscrpljene još u 19. veku a danas mogu da ih priušte samo najimućniji zaljubljenici.

– Tržište pravih bisera takoreći ne postoji jer ih je toliko malo da ih skupljaju samo kolekcionari – objašnjava vlasnik zlatara „Andrejević” Kosta Andrejević, koji je obrazovanje o dijamantima stekao na Gemološkom institutu Amerike.

– Ne možete da ih kupite ni kod „Tifanija” niti kod bilo koga drugog, jer oni nemaju odakle da ih nabave – ističe Andrejević.

Pravi biser nastaje kada zrno peska dospe u školjku koja ga, u samoodbrani, obloži finim sedefom. Originalne perle  jednog maharadže su na aukciji u „Kristiju” prodate za 7,1 milion dolara.

– Ono što su nosile Grejs Keli ili princeza Dajana, ili što danas nosi Mišel Obama, nisu prirodni, već najbolji gajeni ili kultivisani „akoja” biseri. Jedna niska može da košta i 10.000 dolara – kaže naš sagovornik.

Prvi koji je počeo da „uzgaja” bisere bio je Japanac Kokiči Mikimoto 1896. Tada su rođene farme perlica. Na njima se  oponašao prirodni proces nastajanja bisera tako što se u školjku veštačkim putem ubacivalo neko strano telo. Komercijalni biseri poput „akoje”, iako veštački, sjajni su i skupi. Viđali smo ih kod Džeki Kenedi, Marije Kalas, Jovanke Broz.

– Mi prodajemo japanske bisere od oko hiljadu evra. Ipak, mnogo bolje prolaze kineski slatkorečni biseri od sto evra. Međutim, i na domaćem tržištu – dodaje Kosta Andrejević – kupci prate svetske trendove, znaju šta je dobro i žele to da imaju.

Pred novogodišnje praznike prodao je čak i nekoliko „tahiti” bisera koji su znatno krupniji od „akoje” pri čemu samo jedan komad može da dostigne cenu od 10.000 evra.  

Sitnica. Luja Kartijea pravi biseri su koštali više nego stan na Menhetnu.

Osim Kartijea, prave bisere je prošetalo i nekoliko žena.

„Vojvoda od Vestminstera je Koko Šanel poklonio osam metara dugačku nisku pravih bisera”, kaže Radmila Milosavljević koja se ovim nakitom bavila u knjigama „Dizajn malih stvari” i ”Svetlosti i senke u kućama umetnika”.

A Ričard Barton je Elizabeti Tejlor darivao „peregrin”, biser koji je u Panami pronašao jedan crni rob, a koji je kasnije španski kralj Filip Drugi namenio kraljici Meri nadajući se skoroj svadbi.

Ipak, današnje filmske dive poput Andželine Džoli i Šeron Stoun srećne su kada im oko vrata zablistaju najbolji komercijalni biseri kakve je bilo nemoguće ne primetiti na Odri Hepbern kada je u crnoj haljini i sa muštiklom doručkovala kod „Tifanija”.

J. Stevanović